Pol Verlen: Sentimentalni razgovor

U pustom parku, niz sleđene staze, minuše načas dve čudne prikaze. Oči su im mrtve, a usne im trome jedva čujne reči sa naporom lome. U pustom parku, niz sleđene staze, dozvaše prošlost dve čudne prikaze. - Da li se još sećaš davnog žara svoga? - A zašto želite da se setim toga? - Da l' zadrhtiš kada neko me spomene? Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne. - Ah! ti davni dani kad smo usne svoje spojili u sreći! – Da, da, mogućno je. - Sijaše nam nada sa neba