Slike od kojih živim

(za Adama Zagajevskog) U zimski sakat dan zalaziš I više ne znaš šta je to što te zadržava, a šta zamire A moja baba-tkalja, svedok mračnih tkanja Mada je već odavno nema, lično Lopatom kroz beli celac, Crne čume, ale i vrane iz naše avlije izgoni Između perdi od sive bukve i čaršafa U naručju me onda iznosi majka: U snu prenulu mrgodnu bebu S kapicom od vunice na okrugloj glavi... I naknadnom eskspresijom Na voštanom suncu Koje otpušta kapke i podiže pogled Niz