Шест сати заробљеништва у завејаном возу или како је пропао српски кризни менаџмент
РТС 13.12.2021
Да ми је неко прекјуче рекао да невоља никад не долази сама, мислила бих да је то опет неки песимиста или неко жељан кукања над свим и свачим. А онда сам у недељу ујутру села у воз у Пожеги, да би ми српско организовање и руковођење доказало да на једну невољу, може да вам натовари још безброј. Снег иде гратис.
Недеља јутро. У возу сам од Пожеге до Београда. Будим се из слатког сна, а око мене веје. У топлом кроз прозор гледам идилу. Поново падам у сан. Будим се поново за десетак минута и схватам да воз стоји. Добро, мислим, стао је на кратко, није први пут, увек мало застану да би у станицу стигли по реду вожње. И људи око мене дремуцкају. Све изгледа као почетак романтичног новогодишњег филма, где се двоје среће и заљубљује у возу који стоји. Али живот није филм,
