Tomaž Šalamun: Lak

Sudbina me kotrlja. Ponekad kao jaje. Ponekad me šapama lomata po padini. Vičem. Odupirem se. Založim sav svoj sok. To ne smem da radim. Sudbina može da me ugasi, to sam već osetio. Ako nam sudbina ne duva u dušu, odmah se smrznemo. Danima sam živeo u jezivom strahu da sunce više neće izaći. Da je to moj poslednji dan. Osećao sam kako mi svetlost klizi iz ruku i da u džepu nisam imao dovoljno novčića i da Metkin glas nije bio dovoljno mio i ljubazan i konkretan i