Русија и криминал: Шта чека осуђенике у руским затворима

У затвор, наравно, може да се доспе не само из „политичких" разлога: већина издржава казну у складу са чланом 228 Кривичног законика Руске Федерације, члану „о наркотицима" (или „популарном" члану како се он често зове).

BBC News 29.12.2021 | Анастасија Лотарева, Оксана

Почетком 2021. у Русији је током протеста истовремено ухапшено неколико хиљада људи, многи од њих провели су у затвору од неколико дана до неколико месеци.

Могуће је да се на томе неће зауставити.

Већ је покренуто осам кривичних случајева, од којих је на основу једног донета пресуда: Виталиј Тимофејевски је добио три године у затвору општег режима.

У затвор, наравно, може да се доспе не само из „политичких&qуот; разлога: већина издржава казну у складу са чланом 228 Кривичног законика Руске Федерације, члану „о наркотицима&qуот; (или „популарном&qуот; члану како се он често зове).

Нешто више од четвртине затвореника у Русији су „новајлије&qуот; или људи који су се први пут нашли иза решетака.

Зоне у Русији су веома различите: на пример, мушкарци и жене издржавају казне у различитим условима.

Осим тога, све зависи од регије до регије, зависи од затворског режима и многих других нијанси.

Ми смо питали двадесетак бивших затвореника и запослених у Федералној казненој-поправној служби, са чиме се сусреће човек који се први пут нађе у руском затвору.

Крајем 2021. године, Врховни суд Русије наложио је затварање организације Меморијал, најстарије руске групе за људска права.

Меморијал је радио на обнављању сећања на милионе невиних људи који су погубљени, затворени или прогањани у совјетско доба.

Формално је затворен јер није означио објаве на друштвеним мрежама својим званичним статусом „страног агента&qуот;.

Та ознака је дата 2016. године за добијање средстава из иностранства.

Али на суду је тужилац означио Меморијал као „јавну претњу&qуот;, оптужујући ту групу да је финансирана са Запада како би усмерила пажњу на совјетске злочине уместо да истиче „славну прошлост&qуот;.

„Школа и универзитет&qуот;

Након претреса, полицајац је рекао Алексеју Полиховичу да се спреми.

Била је то загушљива ноћ.

У јулу 2012. у Москви је било читавог месеца изнад 25 степени.

Полихович је извадио торбу, натрпао у њу прве ствари које су му пале под руку.

Истражитељ је питао зашто нема јакне, Алексеј се изненадио и рекао да је вруће.

„Узми, сад је вруће, али после ће ти бити хладно&qуот;, саветовао га је полицајац.

„Мислио сам да ће ме стрпати у неку нарочито хладну ћелију&qуот;, каже Алексеј, који је од три и по године прве затворске казне, провео скоро две у истражном затвору,

„Право значење сам тек касније схватио. Полицајац је знао да све са слетањем, не у мом конкретном случају, већ уопште, траје дуго. Али нисам имао појма колико дуго.&qуот;

Путовање до места лишавања слободе у Русији почиње од привремене затворске ћелије (на руском ИВС, који у жаргону зову „иваси&qуот;).

„У почетку те стално вуцарају тамо-вамо, на испитивања у 'иваси' и непрестано те превозе негде.

„Сећам се да прве две недеље никако нисам спавао и све време сам негде ишао, а да уопште нисам имао појма куда&qуот;, прича Роман А, бивши затвореник, који је у истражном затвору провео три од осам година прве казне.

Он, као и већина наших саговорника, тражи да не наводи право име: управо се запослио и жели да избегне било какву асоцијацију на прошлост.

У објектима у којима се налазе затворске ћелије за привремени притвор, услови боравка су обично најнеуређенији: људи се тамо стално смењују и нема тенденције да се оџава неки ред.

У истражни затвор се готово увек долази на дуже време, па су услови за живот тамо пажљивије уређени, заједничким снагама и под управом старијих затвореника.

„Баш ту први пут наилазите на оно што сте навикли да гледате у филмовима о затворима&qуот;, прича Полихович.

„То је врло физиолошка сензација, почевши од ****** (замазаних - напомена уредника) чучаваца (тако зову подну ве-це шољу).

У почетку, наравно, забраниш себи да идеш у тоалет. Уопште. Затим заборавиш.&qуот;

За разлику од колонија, у привременим затворским ћелијама оптужени се не деле на оне који су у затвору први пут, и оне којима то није прво искуство.

Стога упознавање са неформалним затворским животом почиње управо у истражном затвору.

„Ако је затвор универзитет, онда је истражни затвор школа.

Тамо ти сви кажу, како да устанеш, како да седнеш, шта да радиш, а шта не&qуот;, истиче Андреј Барабанов, чија је прва затворска казна трајала три године и седам месеци.

Полихович додаје да нема никаквих посебних начина упознавања, као што је то приказано у филмовима или чланцима.

„Нико ти не подмеће пешкир под ноге и не пита те одмах о твом животу.

Ти уђеш а на затворском лежају седи обичан човек у папучама, који ти на потпуно људски начин каже - Здраво - и објасни ти шта је где&qуот;.

Време у истражном затвору пролази веома споро, тврде сви наши саговорници који су тамо боравили.

„Живот иза решетака је уопште једно непрекидно ишчекивање&qуот;, сећа се Полихович.

„Сатима чекаш: док те не позову на саслушавање, за то време седиш у возилу за превоз осуђеника на путу према судници.&qуот;

Оптужени устаје у шест сати ујутру, затим седи сат времена у „заједничкој ћелији&qуот; (специјална ћелија у којој се окупе ухапшени, а затим разврставају на суђења или истражне поступке).

Затим у „чаши&qуот; која је врло мала просторија из које се даље шаљу затвореници, може се налазити у истражном затвору или у возилу за превоз затвореника.

„Онда следи кавез у суду, поједете суви оброк, враћаш се у један ноћу, успеш нешто да поједеш, неко се умије и сручи у кревет, а ујутру све испочетка.

„Не подсећа баш на услове којима треба завидети!&qуот;.

Алексеј прича како је једном приликом био „затворен у чаши&qуот;, седео је тамо неколико сати и питао чувара колико ће још дуго бити тамо.

Одговорио је: „Око шест сати&qуот;.

„Помислио сам да се шали&qуот;, прича Полихович.

„Немогуће је да онај који живи на слободи може да замисли да седи шест сати у изолованом простору и ништа не ради! Испоставило се да је рекао истину.&qуот;

После суђења и пресуде, ако она подразумева затвор, човек још неко време чека у истражном затвору, а затим „иде на етапу&qуот; - превозе га у место лишавања слободе.

Баш током те фазе ни рођаци, ни адвокати не знају где се налази затвореник.

Релативно скоро на сличан начин „изгубио се&qуот; опозициони политичар Алексеј Наваљни.

„Не само што не знају рођаци, ни ти не знаш куда те возе. Током целог пута ти си заузет размишљанима и покушајима да погодиш&qуот;, прича Полихович.

Његова етапа била је кратка, свега неколико сати али генерално она може да траје и више недеља.

Затвореници се разврставају по партијама и одвозе се вагонима са решеткама, који се званично зову вагони за затворенике.

Још од совјетских времена, и чувари и затвореници су их звали „столипинским&qуот;, иако заменик министра унутрашњих послова и шеф царске владе Пјотр Столипин нема никакве везе са њиховим изгледом.

Када затворенике довезу у колонију обавља се „пријем&qуот;, сви се региструју и распоређују у одреде.

То може да се обавља на различите начине: бивши затвореници говоре и о жестоким батинама и о прилично „лаганом пријему&qуот;.

Сви се слажу у томе да су запослени прилично чврсти, чак и када не примењују физичку силу.

„То је посебна метода, наравно&qуот;, каже Јевгениј М, бивши службеник Федералне казнено-поправне службе, заменик шефа казнено-поправне јединице.

Прво их ошамутити, тако да схвате да је овде све озбиљно.

Нарочито када има доста људи у једној етапи, по 20-30 људи, људима треба да буде јасно да неће бити никакве церемоније.

Чудно је али ако је мање људи у етапи, троје или четворо, много је лакше.&qуот;

Јевгениј је замолио да се не наводи његово право име „како га не би повезали са затвором&qуот;.

Како ће бити уређен будући живот осуђеника у колонији, одређује зона у коју је доспео, у „црвену&qуот; или „црну&qуот;.

„Администрација или криминал&qуот;

Последњих година руководство Федералне казнене службе стално тврди да је подела на „црвене&qуот; зоне (које у потпуности контролише администрација) и „црне&qуот; зоне (где ред заводе криминане групе и „они главни&qуот;) ствар прошлости.

Бивши заменик директора Федералне казнено-поправне службе Валериј Максименко у интервју из 2019. рекао је, да је „могуће да је негде таква подела остала, али да актуелност овог питања стално опада (...). То јест, нема више подела по бојама.&qуот;

Максименко се сада налази у истражном затвору јер се сумњичи за корупцију, и уколико га прогласе кривим, служиће казну у специјализованом затвору за бивше запослене (зову се „БС&qуот;).

У сличном објекту казну је одслужио бивши директор Федералне казнено-поправне службе, Александар Рејмер.

Док је служио казну, радио је као библиотекар.

Они који нису радили у органима реда и структурама моћи, служиће казну у објектима општег или строгог режима, и то у онима које су предвиђене посебно за оне који су први пут у затвору.

„Последња реформа Федералне казнено-поправне службе имала је за циљ да уништи хијерархију криминалаца, како би спречили да у њу буду увршетени они који су први пут у затвору, објашњава Јевгењиј М, бивши запослени.

Међутим, зоне су ипак остале тако подељене, иако чисто црвених и црних зона, наравно, нема оне могу да буду сиве, па чак и шућмурасте али и даље ће постојти два центра теже: администрација и криминал.&qуот;

Роман А, који је од служио казну у „црној&qуот; зони високе безбедности, слаже се да је подела измишљена:

„Затвор црне зоне је као каљача, споља је црн, унутра црвен.&qуот;

Исту ову фразу користи још неколико бивших затвореника, а један од њих цитира назив песме групе Алиса, „Црвено на црном&qуот;.

Према Романовим речима, њега је веома забављало што су криминалци у његовој колонији исказивали мржњу према администрацији, али „када су долазиле битне фаце из управе, са њима на разговор нису ишли „црвени&qуот;, већ они најцрњи, тада мржњу остављају по страни, питања морају да се решавају.&qуот;

Међутим, задовољан је што је казну одслужио у „црној&qуот; зони јер то значи „више слободе, можете да преговарате, боље живите, добијете неке бонусе&qуот;.

Многи други затвореници са којима смо разговарали слажу се с њим.

Јевгени М. тврди да сада постоји много не само „црвених&qуот;, већ и „угледних зона&qуот;:

„Раније су тукли у таквим зонама, сада су потпуно престали, јер је човека лакше морално уништити. Администрација има моћ не само у виду пендрека, постоје и ПУР - правила унутрашње расподеле.

Како кажу у војсци - боље диктатура затвореника, него диктатура стражара. Овде је потпуно иста прича.&qуот;

О боравку у тако угледном затвору детаљно говори ултрадесничарски политичар Дмитриј Демушкин, који, жалећи се на веома тешке услове, истиче да га нису тукли, као и друге затворенике у његовом присуству, али су га интензивно „сламали&qуот;.

Јевгениј М. објашњава да ако запослени у Федералној служби за извршење казни жели да сломи затвореника, лако то учинити, чак и не прибегавајући физичкој сили:

„Изврнуће вас нопачке, избациће вас из такта. Како налажу правила унутрашње хијерархије, неопходно је да осуђеник сваки пут поздрави стражара.

„Тако да можете само да замолите стражаре да пролазе поред њега на сваких пола сата, пре или касније човек заборави да их поздрави.&qуот;

Он не одобрава насилне методе и случај о мучењима у Јарослављу ИК-1, који је поприлично одјекнуо, назива „аматеризмом, или једноставније, потпуном срамотом и тиранијом.&qуот;

„Доспети у касту из које не може да се изађе&qуот;

„Чега се највише плашите када први пут дођете у зону? Ако сте младић, они ће вас 'понизити', односно ****** (силовати - напомена уредника).

„Постоји такав стереотип да у затвору силују.

У ствари, то није у потпуности тачно, каже Роман А, који до прве казне уопште није био упознат са криминалном супкултуром, али је знао за тежак положај понижених.

„Уколико би неко био понижен, то не значи да ће га сви силовати. То значи да је он доспео у такву касту из које никада не може да изађе.&qуот;

До нижег нивоа неформалне хијерархије можете доспети на много начина.

Од одређених чланова на основу којег је неко лице осуђено (ту спадају сви злочини сексуалне природе над децом и силовања као таква) до случајног контакта са особом која већ спада у ову категорију.

Прву жалбу на руску неформалну затворску хијерархију 2015. Европском суду за људска права поднело је девет бивших затвореника из Костромске области.

Они су били међу „људима нижег социјалног статуса&qуот;, на затворском жаргону - „понижени&qуот; или „занемарени&qуот;.

Захтевали су да се ова пракса препозна као нељудска и понижавајућа за људско достојанство.

Фондација за људска права „Јавна пресуда&qуот; 2019. поднела је жалбу у име сада већ 31 затвореника из десетак казнених колонија.

Адвокат Алексеј Лаптев, који се бави овим случајем, каже да је у оба случаја дошло до размене примедби између страна, а сада Фондација чека одлуку Европског суда за људска права.

Кирил М, бивши затвореник који је десет година прве казне провео у „нижем социјалном статусу&qуот; у једном од мордовских затвора, каже да му није падало на памет да подноси било какве жалбе на положај.

На питање да ли то жели да уради сада, када је на слободи, после дуже паузе, Кирил одговара:

„Нема смисла - остаћете оно што јесте, жалили се ви или не.&qуот;

Никада не подиже поглед према саговорнику, говори врло тихо, штедљиво и само одговара на питања.

Једино револтирано прекида када разговор дође до сексуалних односа са другим затвореницима.

Кирил наглашава да се он, као и већини осталих „понижених&qуот;, никада није упуштао у то.

„Не ради се уопште о **** (секс - прим.ур.), Већ само о томе ко си и шта си&qуот;, каже он.

Алексеј Полихович примећује:

„Важно је да се схвати да понижени нису непријатељи, већ потлачена каста која је такође део друштва. Били су малтретирани, али су схватали да они раде посао који нико други неће.&qуот;

Затворска администрација такође узима такво стање здраво за готово.

„Трудили смо се да се у то не мешамо нарочито, осим ако други затвореници нису примењивали насиље, прича Јевгењиј М.

„Ако је то неки успостављени поредак, зашто би мушкарци који не желе да седе са 'петлићем' (жаргонски назив за затворенике „нижерангиране на неформалној затворској хијерархиској лествици&qуот;) за истим столом, приморавали да то ради?

Преостала затворска хијерархија потиче још из совјетских времена, и онај ко први пут доспе у затвор одмах бива упућен у то како ствари стоје.

„Одмах ти кажу какви су овде људи, грешке из незнања не пролазе, али зато незнање брзо пролази&qуот;, каже Андреј Барабанов.

„Брзо те обавесте шта не треба да радиш.&qуот;

Роман А. каже „па ипак то није универзитетски курс: нешто ти објасне с врата, а нешто када се деси некакав преседан.

„Затвор ти пружа посебан поглед на свет, ти правиш избор. Можеш да тежиш животу међу криминалцима, а можеш да не тежиш.

„Можеш да постанеш 'црвен' односно да радиш са смећем, тада ћеш постати непријатељ кримоса.

„Може бити много каста, али у суштини постоје само два табора: они који су уз администрацију, и они који су против ње&qуот;, објашњава он.

Администрација може оне који раде за њу да ниподаштава и одбаци са презиром.

Бивши радник Федералне казнено-поправне службе Јевгењиј М. примећује:

„Искрено говорећи, што је човек гори, што је више огрезао у злочин, тим пре је спремнији да сарађује са администрацијом.&qуот;

Људи ко људи

„Када сам ушао у бараку - ја сам ***** (се веома изненадио). Огромна соба, тристо метара, а у њој - кревети, кревети, кревети ... Пре тога нисам био чак ни у кампу за пионире!&qуот; - присећа се Роман А. одслужења прве казне.

У његовој бараци било је 130 људи.

И други бивши затвореници наводе сличне бројеве.

У Русији, за разлику од западних земаља, већина осуђених не борави у установама ћелијског типа, већ у заједничким баракама.

„Од совјетских времена Русија је наследила мрежу логора у којима су осуђеници живели у баракама, унутар којих су могли слободно да се крећу и међусобно комуницирају&qуот;, пише социолошкиња Ксенија Рунова.

Она проучава системе кажњавања на Институту за проблеме примене закона при Европском универзитету у Петрограду.

Руководство Федералне службе за извршење казни објавило је укидање логорског система још 2010, али реформа је заустављена.

Писац и политичар Едуард Лимонов, који је издржавао казну у затвору општег режима, подсетио је да му је тамо било теже него у истражном.

„Боље је у истражном затвору. Тамо сам провео две године, а затим месец дана у колонији.

„Тако да ме је тај месец исцрпео више него две године. Завршио сам у 'црвеној' колонији, где су полицајци управљали свиме&qуот;, рекао је.

Саговорници ББЦ-ја се не слажу са тим: по њиховом једногласном мишљењу не постоји такав осећај затворености у колонији.

„Можеш да идеш по територији одреда: по бараци, по локалном подручју&qуот; (ограђени простор између барака - прим. ур.), на посао, на ручак, у спортску салу, у клуб,&qуот; сећа се Роман А. зоне строгог режима.

„У истражном затвору ти си веома ограничен величином ћелије и кретањем само у конвоју.&qуот;

Полихович истиче да су „у зони&qуот; могуће дуге посете па му је тамо било лакше.

Колоније строгог и општег режима не разликују се превише: по броју посета, пошиљки и количини новца, коју можеш да трошиш са личног рачуна.

У општем режиму, осуђеници могу да имају четири дуге посете (до три дана и само са родбином) и шест кратких посета (четири сата са било ким у присуству представника поправне установе), а у затвору строгог режима, три од сваког типа.

Затвореници такође могу да телефонирају и да примају писма.

Запослени у затвору, ако желе, имају много начина да блокирају могућност комуникације са рођацима.

Од казни до смештаја у казнене ћелије или формалних одговора „не можемо да остваримо комуникацију&qуот;.

У већини објеката има илегалних мобилнх телефона, које стражари доносе за мито.

Према речима директора Федералне казнено-поправне службе Александра Калашњикова, 2020. запослени су идентификовали 250 случајева када су стражари унели телефоне.

Против 56 су покренути кривични поступци, а 170 је позвано да административно одговара и отпуштено је из органа казнено-поправног система.

„Волео бих да наши запослени имају већу плату да не би подлегли искушењима уношења телефона у установу&qуот;, жали се Калашњиков.

Да „подмажеш&qуот; стражара, то је посебна уметност, прича Полихович.

Није то само мито, колико дијалог човека са човеком, за који је потребно да имаш таленат.

Наравно да нико не прилази запосленом са речима „узми мито&qуот;, то је увек разговор „како су ти деца, кад ћеш у пензију, ево нешто да се засладиш&qуот;.

За то постоје посебни преговарачи, јер ако нема контакта са обезбеђењем, нема телефона.

У принципу, ако желе да човеку направе од живота ноћну мору у истражном затвору, или у скроз црвеним зонама, тако ће и да ураде.&qуот;

„Наравно, не дешава се да у истражном затвору постоји 'пут' (систем механизама међу затворским јединицама за преношење пакета мањих димензија - прим.ур.), за који администрација не зна&qуот;, каже Јевгењиј М, бивши радник Федералне казнено-поправне службе.

„А злогласни лажни кол центри нису прича затвореника. У зонама постоји оперативно особље, они то увек знају - ако човеку треба ускратити комуникацију, учиниће то без икаквих проблема.&qуот;

У фебруару 2021, Државна дума је усвојила закон према којем ће Федерална казнено-поправна служба моћи да блокира бројеве мобилних телефона у колонијама и у истражном затвору.

Новац у зони потребан је не само да бисте могли да телефонирате.

Постоји „службени новац&qуот;, то су средства која леже на личном рачуну затвореника, која је он зарадио у зони или их му је уплатио неко од родбине.

Тај новац човек може да потроши у затворској продавници, која понекад има прилично лош асортиман.

И администрација и „главни&qуот; по жељи могу ограничити такву потрошњу.

Готовина у затвору је „забрањена&qуот;, нешто што према унутрашњим прописима не не смеш да имаш.

Рођаци затвореника плаћају запосленима Федералне службе за уношење било чега што је „забрањено&qуот;, а цене тога могу бити веома различита: саговорници ББЦ-ја наводе три, седам, па чак и 15 хиљада рубаља.

Готовину можете „купити&qуот; и у самом затвору - на пример, новчаница од хиљаду рубаља коштаће 1.500 рубаља.

Новац је важан део односа унутар зоне.

„Кад доспеш у затвор, они који седе дуже почињу да вас пажљиво проматрају, покушавају да провале шта могу од тебе да добију&qуот;, подсећа Андреј Барабанов, који је свој прву казну служио у затвору општег режима у Рјазанској регији.

Притужбе на његов рачун су биле због професије којом се бавио, а пре него што је дошао у затвор радио је као бармен, а такође и због тетоважа.

„Ово је прилично туробан процес&qуот;, каже он.

„Вуку те на разговоре, једном, двапут, три пута, кажу, толико сте нам дужни, одбијате, почињу да вам прете и то траје месецима.&qуот;

Андреј се консултовао са другим затвореницима и на крају је одлучио да да новац (око 15 хиљада рубаља), али под условом да га коначно оставе на миру.

Списак тема опасних за разговор је велики, па је зато општа препорука од бивших затвореника, за оне који су први пут доспели у зону, више слушај а мање говори.

На пример, ако случајно признаш у приватном затвору да си имао орални секс са женском, то је директан пут за „одлазак у нижу социјалну категорију&qуот;, односно у „понижене&qуот;.

„Имам два опречна савета за новајлије у затвору&qуот;, каже Алексеј Полихович.

„Први је, да се не треба бојати, то су људи ко људи. А други је, имај на уму да ту можеш да наиђеш на особу која може да пожели да те пошаље у 'кокошарник' (бараку за понижене).&qуот;

Слушање опуштајуће музике

У теорији, да се прилагоде животу у колонији затвореницима могу да помогну затворски психолози.

По правилу, у психолошкој ординацији постоје најмање три стручњака који морају да се баве дијагностиком и лечењем стања осуђених.

Али у пракси, немају ни времена ни могућности да ефикасно извршавају ове задатке, каже психолог Владимир Рубашни, који је у систему ФКПС радио 20 година.

„Систем се заправо не ослања ни на какву психологију. Овде они [администрација колоније] морају да знају само о човеку, вероватноћу тога што би он могао да уради: да побегне, изврши самоубиство или напада администрацију.

„А то, да ће се он променити, социјализовати како би имао мање проблема, они то не разумеју, то их једноставно не занима&qуот;, објашњава Рубашни, који је у прошлости био на челу психолошке службе управе ФКПС у Татарстану.

С друге стране, сами затвореници често нерадо разговарају са психологом.

Прво, није лако да дођеш на пријем код психолога.

Не постоји директан приступ психологу: мораш да контактирате шефа одреда, који ће забележити ту чињеницу.

Друго, за затвореника је психолог исто радник ФКПС, као и остали запослени у тој служби.

Због тога је, каже Рубашни, главна активност психолошке службе дијагностика, са којом се осуђеници суочавају у карантину.

Ординација мора да дијагностикује 100 одсто нових придошлица: да попуни упитник личности, да да прилагођене тестове, унесе резултате у рачунар.

Али на сваког психолога понекад дође 300 затвореника плус запослени у колонији, а понекад и њихови рођаци.

Стога реалност лекара дијагностичара може да изгледа овако: запослени у ординацији ограничен је на два или три теста, која он шаље у одред преко неког од осуђених, прича Рубашни.

Са корекцијом понашања осуђеника, признаје психолог, ситуација је још гора: то је мукотрпан и тежак посао, који захтева специфичне вештине.

Онима којима је то заиста потребно, постојеће методе неће учинити ништа.

Према речима Рубашног, у колонијама се психокорекција групе своди на слушање опуштајуће музике.

Психолози такође не могу да помогну ни онима који дође у колонију са поремећајима, који захтевају узимање лекова и сталну контролу лекара.

Било да се ради о биполарном поремећају, нападима панике или нешто треће.

„Јасно је да у одреду са клаустрофобијом можда неће бити проблема, али у казненој ћелији или негде другде, где могу да га затворе да буде сам, биће проблема. Психолог не може никако да утиче на то.

„Његови закључци су саветодавне природе. А све што је у затвору на нивоу препоруке не мора обавезно да се изврши.

„Те податке може да пренесе психијатру установе, ако га установа има&qуот;, даје пример Рубашни.

Психолог такође не може да помогне онима који су узимали антидепресиве пре затвора.

Осуђеник лице може да пријави лекару да су му потребне.

„Најважније јесте то да је проблем у самој институцијиа&qуот;, закључује Рубашни.

У сваком случају, мало се тога променило од времена Гулага.

Па, поправке су урађене, тоалети су поправљени, зими није хладно, сада заиста никог не терају на рад са пијуком, нека врста другачијих активности је сада међу осуђеницима...

Али како је систем био затворен за репресију човека, таква је остала и до данас.

'Ја сам шила вечерње хаљине'

Укупно у Русији има нешто мање од пола милиона затвореника.

Сваки дванаести затвореник је жена.

За разлику од мушкараца, осуђене жене не могу ићи на доживотну робију или доспети у затвор строгог режима, овакве врсте казне нису предвиђене законом, стога у систему ФКПС не постоје женске зоне ове врсте.

Иначе се начин живота и проблеми често јако мало разликују од мушких колонија.

Индира Багајева је бивша осуђеница која је издржала део казне због преваре у мордовској колонији бр. 14.

Тамо је такође казну служила чланица групе Пуси Рајот, Надежда Толоконикова, због перформанса у Храму Христа Спаситеља у Москви, као и Јевгенија Хасис, која и даље служи 18-годишњу казну за саучесништво у убиству адвоката Станислава Маркелова и новинарке Анастасије Бабурове.

Укупно, у Русији, у фебруару 2021. године 478714 људи се налази у свим установама ФКПС.

Багајева, која је завршила у колонији број 14 (ИК-14) 2016. године присећа се, да се тамо сусрела са хијерархијом међу тамошњим затвореницима, која је у потпуној зависности администрације, и са робовским радом.

„Одмах су ми рекли да нећу добити условну. Иако су моји саучесници, мушкарци саучесници, који су били осуђени за исту ствар, и сви добили исте казне као и ја, добили условну. Ја сам изашла последња&qуот;, прича она.

Како прича Баграјева, још у карантину, код ње, како и код других који су тек стигли, долазили су начелник колоније и мајстори који раде на шивењу одеће:

„Гледају те као робу, проматрају, распитују се шта сте радили док сте били на слободи, да ли си пила или се дрогирала.&qуот;

После карантина, комисија на чијем челу је начелник Јуриј Купријанов, одлучује кога ће и где да пошаље на рад: неко је ишао у индустријску зону, неко у перионицу, неко у мензу.

„Нема шансе да одбијеш: 'Сви тамо раде. Уколико одбијеш да радиш, идеш у казнену ћелију. Штавише, шаљу бригаду [затвореника] и још ће те тући.'&qуот;

Багајева је распоређена у техничко одељење, то је мало одељење за неколико људи, где шију узорке пре него што се крене у масовну производњу.

На пример, нека компанија хоће да наручи колонији шивење униформи за раднике.

Тада техничко одељење прави један модел, који иде на одобравање.

Ако је купац задовољан, у зону се допремају материјали и комплетна количина почиње да се шије у радионици.

Заједно са приватним поруџбинама било је потребно ићи у корак са званичним планом.

Радни дан у индустријској зони завршавао се у 16:00, али само за оне који би испунили норму.

„Ако не испуниш норму, а таквих је 90 одсто, онда излазиш у четири сата, и онда се окренеш на капији и вратиш се у индустријску зону и радиш до један ујутро.

Зашто су нас изводили, ја лично нисам разумела. Можда да би те камера забележила да си изашао...&qуот;, каже Багајева.

Према њеним речима, све оне који су остајали до касно у ноћ крај шиваћих машина приморавала је администрација да пишу изјаве о добровољној жељи да дуже раде.

Уколико се поруџбина не испоручи на време следује казна.

Ако неко нема времена да заврши сопствени део посла, сви ће платити, каже бивша затвореница:

„Цео одред ће бити кажњен и стајаће у дворишту било да је минус 20, било да је врућина.

Такође затврају трпезарију и ви тамо не можете да идете. А још могу да вас баце у казнену ћелију.&qуот;

Казнена ћелија је, подсећа Багајева, изазивала посебан страх код осуђеница.

„Већина тамошњих девојака још увек су младе, неке још желе да роде дете, да заснује породицу.

Будући да је боравак у таквим условима где је хладно, нема врата, само решетка, када ти узму све ствари и обуку ти неку врсту цицане кошуље, не само да можете да се прехладите, већ можете да навучете много проблема са здрављем&qуот;, каже она.

Према речима Багајеве, након тога нема потребе да полажемо наде у затворску медицину:

„Па, на пример, дође гинеколог ... Шта ће он да учини? Нећете добити ни једну пилулу.

„Гинеколог ће, наравно, рећи: 'Уф-уф-уф, каква јака упала, како си се јако прехладила'. И то је то, ништа више од тога.&qуот;

„Хигијена је посебан проблем. Није увек могуће да користиш туш.

Багајева подсећа да су у једном одреду, где је првобитно била распоређена, право на купање имали „привилеговани, односно људи који су дуго у затвору и они који су блиски администрацији. То може бити дневни официр, може бити предрадник.&qуот;

У следећем одреду жена никако није могла да дође до топле воде: капацитет бојлера није био довољан за 120-130 жена, које живе под истим кровом троспратне зграде.

Није било довољно времена да се окупаш.

„Било је пет шест умиваоника. Ставите лавор испод славине и умијте се некако, нема другог начина.

„Више од 10 људи не може да се окупа под тушем.

„Бања је једном недељно, у најбољем случају. Цео одред иде у бању. Али то се не дешава увек: месецима нисмо ишли у бању, јер се још греје на дрва. Огрева није било&qуот;, каже Багајева.

Потрепштине за хигијену које затворенице добијају једном месечно, укључују комад сапуна, пасту за зубе и средства за интимну хигијену.

„Наравно, нема тамо скупих уложака, већ обичних, јефтиних&qуот;, каже Багајева.

Остатак су затворенице добијале или од рођака у пакетима, или су их куповали у затворској продавници.

Истина, шансе да можете нешто купити такође зависи и од социјалног статуса.

„Када сам дошла 2016, у том тренутку у затвору је било 800 људи. И једна мала продавница.

А када дође време за набавку, предност имају они из стамбене зоне, они који не иду у индустријску зону али се налазе у одредима.

То су редари, предрадница, девојка која ради у обезбеђењу, у штабу, тамо где се шаље и прима пошта...

А затим иду вође из индустријских зона. Одмах за њима други одред, трећи, четврти&qуот;, објашњава бивша затвореница.

Према њеним речима, радњу је често налазила већ полупразну.

Цене у њој, упркос томе што је роби истекао рок, биле су сличне ценама у Москви, рекла је Багајева.

Да би некако опстао, за месец дана била ти је потребна сума од 10 до 15 хиљада рубаља.

У пракси многи осуђеници су могли себи да приуште да у продавници купују само цигарете, док су остале ствари чекали у пакетима од куће.

За свој рад који је трајао до касно у ноћ, жене су примале 200 рубаља месечно, каже бивша затвореница.

Пошто је пуштена 2018, почела је да тражи покретање поступака против управе колоније.

„Кад се подигла џева, девојке које су касније изашле рекле су ми да су им пре нове године исплаћивали и по 12 и 15 хиљада [рубаља за посао]&qуот;, каже је Багајева.

Крајем 2018, шеф мордовске колоније ИК-14 Јуриј Купријанов смењен је са функције.

Против њега је покренута истрага због злоупотребе овлашћења и службеног фалсификовања.

У априлу 2020, случај против бившег шефа колоније изнесен је пред суд.

Рочишта су још у току.

Купријанов не признаје кривицу.

Током истраге, он је на слободи и нема право да напушта место пребивалишта. У случају нема других оптужених.

Према речима Багајеве, која се редовно чује са затвореницама које су изашле на слободу из ИК-14, шивење по приватним поруџбинама и принудни рад у колонији и даље се наставља.

„Наравно, бивши затвореник се одмах осети, и даље сам био као пао с Марса, буљећи у све отворених уста.&qуот;

Највише од свега, Романа је погодила чињеница да људи купују преко телефона - ова технологија је почела да се користи током његовог боравка у затвору.

Индира Багајева се присећа како се, пошто је пуштена, пресвукла у сопствену одећу:

„Било је врло узбудљиво. Али чак и мени је било жао девојака које су остале, заиста сам желела да сви буду пуштени на слободу...

„Кад сам изашла на капију колоније, чинило ми се да ми је постало лакше да дишем, као да је ваздух другачији&qуот;.

Чак јој је и позлило од узбуђења.

Погледајте видео о злостављању у затворима у Ирану

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.29.2021)