Смех на одложено плаћање: Критика филма „Дон’т Лоок Уп“

Има ли и даље лепоте и сласти у брзом препознавању истог или довољно сличног или је и то ендемски присутан цинизам опоганио и нехајано прогутао? И да ли је добро ако се истовремено смејемо и питамо се чему се ту заправо и зашто уопште смејемо? И шта ту смех уопште може, да ли је довољно да смех буде краткорочна утеха, кад већ никако не може да буде лек? И зашто су нам лаке мете и даље некако најпривлачније? И да ли је филм мање добар ако у трену постане