Smeh na odloženo plaćanje: Kritika filma „Don’t Look Up“

Ima li i dalje lepote i slasti u brzom prepoznavanju istog ili dovoljno sličnog ili je i to endemski prisutan cinizam opoganio i nehajano progutao? I da li je dobro ako se istovremeno smejemo i pitamo se čemu se tu zapravo i zašto uopšte smejemo? I šta tu smeh uopšte može, da li je dovoljno da smeh bude kratkoročna uteha, kad već nikako ne može da bude lek? I zašto su nam lake mete i dalje nekako najprivlačnije? I da li je film manje dobar ako u trenu postane