Svijet koji uzalud teži apsolutnom, a plovi ka svojoj vlastitoj katastrofi

Márquez, Gabriel Garcia Mnoge meni drage knjige čitao sam više puta, sve mislio nešto će se drugo desiti, zapazit ću nešto što ranije nisam, a ponekad priželjkivao i da se sam tok priče promijeni, naročito da se priča drugačije završi. Tako je bilo i sa Márquezom. Njegovu knjigu 100 godina samoće čitali su mnogi, a onda je rado jedni drugima prepričavali, „Sjećaš se kako je...“, „A zar nije divno...“, rijetko kada su ljudi toliko zajednički, „kolektivno“ uživali u