U košnici smo jezika, reči zuje oko nas

Čitav problem jezika danas vidim u ovome: kako učiniti da ponovo govorimo o stvarima? Jezik ih ne izražava adekvatno (to znamo oduvek), ali kako ponovo učiniti da kroz reči, među rečima, ponovo osetimo njihovo prisustvo, njihove čvrste obrise, njihovo uporno telo? Kako osloboditi stvari od naslaga reči? Kako vratiti jeziku njegovu prozračnost, jedinu lepotu koja je njegova prava lepota? Gde su stvari među svim ovim rečima koje ih zaklanjaju, varljivim rečima koje