Oskar Davičo: Žeđ

Žeđ sam, daj mi gutljaj oticanja reka. Drhtaj sam, daj, srno, svoj pogled nečujni. O, vetre što jedriš prazninom oseka, glad sam što te s tisuć prstiju obujmi. Ja sam sliv vrućina u sneg. Ne! U inja pod plavim kapcima; Ja – romor riđilom brega, o jeseni, pijana od kominja, o strasti što prskaš s mog boka vedrilom. Otud praviš ti, cvat iza krajnjih međa, ko kriška ostva pod saćem ljubavi? Peno žara što me, peteljkama veđa, u krila leptira daždom zvezda zavi.