Oskar Davičo: Na rastanku

Praštaj mi, dragano, so i hleb nežnosti, senka robovanja pala mi na rame. Ako se ne vratim, devojko, oprosti krvi što će teći da ne bude tame. Bunom bukte polja i dime se luke. Grad je crn od bola što sve više boli. Cela moja zemlja beži u hajduke i gine da ljubi, juriša da voli. S njom ja loptim vreo, pod krvlju iščezo i pred zadnjom senkom kršim kosti gnevne lancu, što nam zemlji ruke naše vezo, svetle ruke rada, prste tako drevne. Da ne dragam više? Da te ne