Треба живети са оним што је онај други у мом телу оставио
Данас 20.03.2022 | Настасја Мартен
Прошли су сати откад је медвед отишао, а ја још увек чекам, чекам да се подигне магла.
Степа је црвена, шаке су црвене, лице, отечено и искидано, више не личи на моје. Као у митско доба, за време владавине сличних створења, ја сам онај непрепознатљиви лик, црта ишчезлих под отвореним пукотинама на лицу, прекривен излучевинама и крвљу: то мора да је рођење, очигледно није смрт. Око мене, разасуто по земљи, бусење смеђег крзна, очврснуло од осушене крви, подсећа на недавну битку. Већ осам сати, а можда и више, надам се да ће се хеликоптер руске
