Русија и Украјина:: Шта је Савет безбедности УН и како функционише
Кад избије неки велики сукоб, често се упућују позиви Савету безбедности УН-а да нешто предузме. Он има моћ да одобри употребу силе како би се повратио мир, али његов процес одлучивања често остаје заглављен у неслагањима између различитих земаља чланица. Како он, дакле, функционише?
Уједињене нације су се никле из пепела Другог светског рата да би ујединиле земље из свих крајева света у решавању глобалних питања.
Савет безбедности УН-а, који се први пут састао 1946, кључно је тело са задатком очувања глобалног мира и безбедности.
После инвазије Русије на Украјину, председник Владимир Зеленски одржао је страствени говор пред саветом позвавши га да „сместа нешто предузме&qуот; како би зауставио руску војну акцију.
Али начин на који функционише организација отежава јој да дела током међународних инцидената.
- Може ли држава да буде избачена из Уједињених нација
- Балканска искуства са мировњацима - од помагача до тражиоца помоћи и назад
- Колико далеко иду земље да би селе за главни сто Уједињених нација
Њених 15 чланица - пет сталних и десет несталних - има моћ да уведе санкције или одобри употребу силе како би се очували или повратили мир и безбедност.
Али често не могу да се донесу одлучне одлуке зато што на њих вето стављају сталне чланице које имају супротстављене ставове о глобалним питањима.
Како, дакле, функционише Савет безбедности УН?
Сталне чланице
Пет земаља је стално заступљено у Савету безбедности: Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Кина, Русија и Француска.
То су биле велике силе које су имале највише утицаја у периоду после пораза Немачке и Јапана у Другом светском рату, кад је савет оформљен.
Тај састав се није променио од 1946, иако се прилагођавао новим геополитичким реалностима.
Кинеско место је некада заузимала националистичка влада предвођена Чанг Кај Шеком.
После револуције из 1949, његова влада се повукла на Тајван, али је тек 1971. године Генерална скупштина УН-а одлучила да власништво над тим местом додели комунистичкој Народној Републици Кини.
Руско место првобитно је држао Совјетски Савез, све до његовог распада 1991.
- Шта су људска права у 300, 500 и 1.000 речи
- Како су Украјинци у Босни спасили хиљаде људи од масакра
Право вета
Кључни аспект ових пет сталних чланица је да могу да ставе вето на сваку одлуку о којој заседа савет.
То значи да ако једна од њих гласа против резолуције, она не може да се усвоји.
Међутим, резолуција може да се усвоји ако се стална чланица уздржи од гласања.
Ово је посебно важно кад су земље са правом вета директно или посредно уплетене у неки сукоб, као што је случај са актуелним ратом у Украјини.
Не постоји регулатива која спречава ову врсти сукоба интереса.
Више од 100 земаља је 2020. године подржало француско-мексички предлог да се регулише употреба права вета.
Према овом предлогу, пет сталних чланица Савета безбедности би се добровољно и колективно обавезало на уздржавање од коришћења права вета у случајевима „масовних зверстава&qуот;.
Друге земље, као што је Шпанија, позвале су на потпуно укидање права вета.
Несталне чланице
Десет земаља се сваке две године бира на место несталних чланица Савета безбедности УН-а.
Све земље чланице заступљене у Генералној скупштини УН-а имају право гласа.
Циљ је да се постигне регионална равнотежа, са пет азијских или афричких чланица, две латиноамеричке, једном источноевропском и две чланице из западне Европе или других региона, које чине пуни састав несталних чланица.
Закључно са априлом 2022, несталне чланице су Индија, Ирска, Кенија, Мексико и Норвешка, чији мандати истичу 31. децембра ове године, а Албанија, Бразил, Габон, Гана и Уједињени Арапски Емирати су чланице чији мандати истичу 2023.
Земље се посвећено надмећу за чланство у савету, вероватно због престижа који уз њега иде или прилике да се потегну нека питања од националног интереса.
Неке земље најављују кандидатуру много година унапред и активно се дају у освајање гласова.
Свака чланица Савета безбедности - стална или не - председава саветом месец дана, на ротирајућој основи.
Проширење
Али земље чија је моћ нарасла у последњих 75 година постале су оштри критичари састава Савета безбедности, тврдећи да он више није репрезентативан за вишеполарни свет.
Радна група за реформу коју је Генерална скупштина оформила 1993, врло је мало напредовала по овом питању, не постигавши консензус око потенцијалних кандидата.
Индија, Немачка, Јапан и Бразил - познати као Г4 - као и Афричка унија, одавно лобирају за жељени статус сталне чланице.
Током прошлогодишњих расправа у Генералној скупштини УН-а, представнице Г4 су позвале на рад за „уношење новог живота у расправе&qуот;.
Оне су се сложиле да савет „мора боље да одржава савремене геополитичке реалности , са већом заступљеношћу Азије, Африке и Латинске Америке&qуот;.
Такозвано Заједничко афричко гледиште, које позива на „репрезентативнији и демократскији&qуот; Савет безбедности, овековечено је у две декларације из 2005. године: Консензус Езулвини и Декларација Сирте.
Покојни Нобеловац и бивши генерални секретар УН-а Кофи Анан упозорио је да би изостајање реформе могло да ослаби положај савета у свету.
Предузимање мера
Савет безбедности придаје велики значај спречавању оружаних сукоба.
Али једном кад сукоб избије, његов први циљ је да пронађе дипломатско решење.
Ако сукоб настави да траје, Савет безбедности би могао да ради на постизању обуставе ватре и слању миротвораца.
Он може да наложи чланицама УН-а да уведу санкције и, као последње прибежиште, одобри војну акцију против агресора.
Од свих држава чланица УН-а захтева се да се повинују одлукама Савета безбедности.
Критике
Савет безбедности критикован је зато што не предузима ништа док се не деси катастрофа - чак и кад је она могла да буде очекивана, као што је био случај са геноцидом у Руанди 1994. године.
Због спорости процеса одлучивања и права вета, земље и њихови савезници понекад покрећу војну акцију за коју тврде да је легитимна без претходног одобрења.
НАТО бомбардовање Југославије 1999. године извршено је без одобрења савета.
НАТО земље - посебно САД под председником Билом Клинтоном - тврдиле су да је једнострана акција оправдана као реакција на оптужбе за геноцид југословенских снага над становништвом косовских Албанаца.
Русија је тврдила да је бомбардовање без одобрења Савета безбедности уместо тога само допринела продубљивању кризе.
Америчко-британска инвазија на Ирак 2003. године такође је изведена без експлицитног одобрења Савета безбедности.
Резолуција 1441, коју је усвојио савет, захтевала је да се Ирак разоружа и сарађује са инспекторима за оружје.
Али неке сталне чланице, укључујући Француску и Русију, нису се сложиле са проценом Америке и Велике Британије да Резолуција 1441 дозвољава војну акцију.
У неким другим случајевима, Савет безбедности је предузимао одлучније кораке.
Између 2006. и 2015. године, увео је Ирану низ ембарга на нуклеарно оружје и технологију због његовог нуклеарног програма.
Од 2006. године, усвојила је десетак резолуција против Северне Кореје и њеног програма нуклеарног наоружања.
Оне су усмерене против продаје оружја и војне опреме, ограничавају научну сарадњу и кажњавају појединце укључене у севернокорејски нуклеарни програм.
Године 2001. одобрила је забрану зоне летења над Либијом која је посредно помогла да се свргне с власти Гадафијева влада.
Хладноратовске поделе, међутим, истрајавају.
Русија и Кина су 2012. године ставиле вето на низ резолуција Савета безбедности чији је циљ био да се изврши притисак на сиријски режим председника Башара Ал Асада - кључног руског савезника на Блиском истоку.
А у овом тренутку било какав предлог резолуције који се изнесе пред Савет безбедности против Русије због њене инвазије на Украјину на крају ће завршити под ветом саме Русије.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 04.07.2022)
