Bojana Guberac: Čaj od agonije

Jesen je rekla; valjda mora da je tako, netko umre mlad i nema ga više. Vičem umrli su umrli su nema ih više. I sve nas je manje u klupi na kojoj crna tinta polako se briše urezana Mladost piše. Pa stanem i gledam, stisnem play znam taj film. U pauzi za suze krenem polako. Popijem čaj od agonije: srećem ih srećem. Nasmiješim se životu. I šutim šutim nema ih više.