Били смо на згаришту уништених домова, ту су инвалиди, самохране маме, бебе: Водитељ се боји да нађе љубимца

Помало гарежи на зидовима, вода која је нашла свој пут ка приземљу, а како се пењете ка петом спрату, све јачи мирис гарежи и паљевине. Од четвртог спрата степеницама се готово не може до горе. Препуне крхотина, црепова, понека ципела, украси за Нову годину, делова нечијег живота... Цвеће које је стајало у пролазима, изваљено из саксија. Крова нема, само поцрнеле греде сведоче о ономе што је станаре пре пожара делило од неба. У Хусињских рудара на Карабурми