Друштвене игре и психологија: Изненађујуће користи од игара решавања убиства

У тајном тунелу испод лондонских улица тридесетих година прошлог века, пиштећи поштански вагони испоручују драгоцене пошиљке Краљевском домаћинству.

Одједном, један од кондуктера долази до стравичног открића: директор канцеларије за разврставање поште лежи мртав на земљи, ударен по затиљку пајсером.

Четворо је осумњичених: Арчи, отправник возова. Рут, шефица разврставања поште. Флоренс, секретарица.

И Ернест, кондуктер. Сви они имају мотив - али ко је прави убица?

• Друштвене игре у доба короне као замена за вечерње изласке
• Друштвене игре (поново) освајају Србију: „Коцкање“ и штребери су „ин“
• Постани партизан - како кроз друштвену игру пробудити у себи народног хероја

Случај убијеног поштанског руководиоца један је од двадесетак сценарија које је написао Сем Емерсон, креативни директор лондонске „Мунстон мурдер мистериз&qуот;, компаније која смишља и води интерактивне криминалистичке случајеве.

Глумачка постава игра осумњичене, а учесници сами решавају случај.

Емерсон и његов тим сваке године постављају на стотине оваквих интерактивних представа, на приватним вечерама, у хотелима и, у случају мистерије поштанског воза, под насловом Убиство у подземној железници, у Музеју поште у Лондону.

Емерсон каже да људи воле аспект решавања загонетке и импровизованих дијалога са глумцима:

„Најзаслужнија је репутација коју су криминалистичке загонетке стекле ових дана као нешто што је врло забавно.&qуот;

Али он признаје и да је то на неки начин изненађујући феномен. На крају крајева, насилни злочин из стварног живота свачија су најгора ноћна мора.

„Да се ради о ситуацији из стварног живота и да је неко убијен, то не би била нимало забавна тема.

Налазите се у некој врсти алтернативне стварности у којој ми веома нехајно решавамо смрт неког људског бића.&qуот;

Друштвене игре са таблом засноване на убиству, игре са картама, интерактивне књиге и групне игре присутне су макар од такозваног Златног доба британске криминалистичке прозе двадесетих и тридесетих, током којих су се прославили легендарни писци као што су Агата Кристи, Г.К. Честертон и Дороти Сејерс.

Они су популарисали класичне архетипове овог књижевног жанра, као што су велелепна сеоска кућа или друге мистериозне и забите локације, ансамбл гламурозних али сумњивих ликова и често детектив-аматер.

Ова главна обележја користе се и дан-данас, као што се најбоље може видети у филму из 2019, Вади ножеве.

Трајна популарност ових игара представља мистерију за себе: шта мотивише обичне, узорне грађане да проведу вече истражујући лажно крвопролиће и ловећи замишљене убице?

Једно просто објашњење могло би да буде: из радозналости. Али истраживачи кажу да то није све.

Уместо тога, игре решавања убиства следе изненађујуће сложени сет психолошких правила.

Оне нам омогућују да савладамо и увежбамо важне менталне и емоционалне вештине, а могу чак и да нас науче да не занемарујемо важне доказе.

Привлачност „играња са страхом&qуот;

„Основна идеја је да их користимо као начин да симулирамо претеће сценарије и потом се играмо са тим да бисмо реаговали на њих&qуот;, каже Колтан Скривнер, бихевиорални научник и истраживач са Универзитета у Чикагу, говорећи о играма које укључују лажну опасност или насиље.

Реакција може да буде бихевиорална или чак емоционална, у погледу начина на који се људи носе са страхом.

Он такве игре назива „играње са страхом&qуот; и пореди их са онима кад се животиње претварају да се туку, што их припрема за окршаје у стварном животу, али и за лов или прогањање плена.

„У стварном животу, ми избегавамо ситуације које код нас изазивају анксиозност или страх, и то с разлогом. Не желите у стварном животу да искусите нешто што вам изазива анксиозност зато што то онда са собом повлачи праве последице&qуот;, каже он.

„А немамо превише прилика за праксу у излажењу на крај са таквим осећањима и да видимо да ли можемо да се изборимо с њима.&qуот;

Једно решење може да буде ухватити се у коштац са лажним претњама у безбедном окружењу и вежбати стратегије њиховог емоционалног савлађивања.

Гледање хорор филмова, посета луна-парковима са уклетим кућама, играње игара решавања убиства или читање криминалистичких романа, све су то облици таквог „играња са страхом&qуот;, каже Скривнер.

Површински гледано, ушушкати се са неким романом Агате Кристи можда делује као да има врло мало тога заједничког са вриштањем из свег гласа у уклетој кући.

Али Скривнер каже да људи просто бирају ону врсту играња са страхом која им највише одговара - где је страх узбудљив, али не узнемирава.

За неке је читање криминалистичке приче можда довољно да створи реалистични сценарио у њиховој глави, док је другима потребна више стимулација физички интерактивног окружења:

„Људи имају слабу тачку кад је у питању страх, они желе да ходају по танкој ивици између реалности и фикције, а тамо је изгледа највећа забава.&qуот;

Људи користе разне емоционалне стратегије да би регулисали фактор страха у свом искуству и да би задовољили ту своју слабу тачку, показала је студија истраживача са Универзитета у Архусу, у Данској.

На пример, неки можда желе интерактивна искуства и да се претварају да су она стварна како би појачали страх.

Поред тога што је узбудљиво, такво играње са страхом може да помогне људима да се изборе са стварним светом око себе.

У студији Скривнера и његових колега, неки посетиоци уклетих кућа рекли су да их је то научило корисним стварима о самима себи, као што је сазнање да су се изборили са страхом боље него што су очекивали.

Једна друга студија показала је да су фанови хорор филмова имали већу психолошку отпорност током раних месеци пандемије ковида-19 од људи који не гледају такве филмове.

На сличан начин, истраживање психолошкиње Аманде Викари са Универзитета Илиноис Веслијан и Р. Криса Фрејлија са Универзитета у Илиноису показује да жене, више него мушкарци, нагињу књигама о истинитим злочинима.

То сугерише да их оне можда делимично читају да би научиле како да спрече или преживе злочин, и како да изађу на крај са страхом од њега.

Ко је убио човека на столици?

Сложени психолошки фактори који људе привлаче игрању са страхом, као што су вежбање емоционалних реакција и излажење на крај са претњама из стварног живота, одликују историју класичних детективских игара.

Једна од њих је Клуедо (или само Клу у САД), вероватно најславнија друштвена криминалистичка игра на свету.

Клуедо је 1949. на тржиште у Великој Британији избацио Водингтонс, фабрика игара из Лидса, а подразумева решавање убиства у велелепној енглеској сеоској кући.

Она је највероватније била инспирисана „мрачном фасцинацијом детективским играма решавања убистава&qуот; које су се појавиле у предратном периоду и биле нуспроизвод бума криминалистичке прозе, према речима Кити Рос, кустоскиње историје и друштвене историје Лидса у Музејима и галеријама Лидса.

То златно доба криминалистичке књижевности подарило је свету образац како осмишљавати криминалистичке загонетке.

У тим причама, смрт и насиље обично су били упаковани у тесно скројено окружење и заплет, што значи да читалац на крају може да очекује јасно разрешење.

Неки писци тога доба чак су покушали да дефинишу одређена правила игре која успешан заплет мора да следи, као што је избегавање несреће или случајности као објашњења.

Добра мистерија морала је да има логичан след догађаја које детектив - и читалац - могу логички да размрсе.

Славни детектив из 19. века Артура Конана Дојла Шерлок Холмс савршен је пример тог приступа налик игри и решавању загонетки, баш као што је и доброћудна и аналитички хладна мис Марпл Агате Кристи.

Рос истиче да су у многим причама из златног доба главни јунаци били детективи-аматери, што је могло да подстакне читаоце да се и сами опробају у играма:

„Подали су се идеји да би можда и сами могли да реше те злочине.&qуот;

Неке од тих детективских игара, као што су игре са картама на којима су трагови, користиле су се за пробијање леда на забавама, каже Рос.

Али постојале су и сложеније игре и направе, као што је нпр. машина на жетоне из тридесетих по имену „Убиство у музеју: Ко је убио човека на столици?&qуот;, креација две сестре из Лидса, Алис и Евелин Денисон, која је данас изложена у Музеју Еби Хаус у Лидсу.

После рата, Клуедо се ослонио на традицију властитом класичном поставком из Златног доба кримића: велелепна енглеска кућа на селу, са све батлером и елегантним гостима.

„Била је то чиста фантазија&qуот;, каже Рос, будући да већина играча Клуеда није живела у таквим кућама.

„То је ствар тежње код људи, али је истовремено и класични затворени простор. Они су ту остали изоловани.&qуот;

Такође је следило строге конвенције истраживања убиства, што је могло да буде изузетно утешно за ратну генерацију.

„Пронађете убицу и све је решено. Све је врло недвосмислено.&qуот;

• Да ли је игра Монопол била забрањена у Југославији
• Будванин учи децу заборављеним играма - шта су то кликери

Чак и данас, правила кримића златног доба изненађујуће су релевантна.

Сем Емерсон, на пример, следи одређена инстинктивна правила кад смишља интерактивну представу за своју компанију.

Једна од њих је да смрт не сме да буде објашњена несрећом, јер публика то сматра незадовољавајућим - што је заправо класична смерница из Златног доба.

И заиста, савремена публика више воли заплете из Златног доба од било којих других:

„Код нас се најбоље продаје Опасност у Палатин Експресу, што је моја мистерија инспирисана Оријент Експресом Агате Кристи у којој мора да се открије ко је убица. Она је баш много тражена.&qуот;

Он верује да овај историјски, књижевни формат помаже и да се одржи граница између истине и фикције.

„Да је то нешто савремено и да је неко избоден ножем - нико тиме не би желео да се бави, јер је сувише блиско реалности&qуот;, каже он.

„Двадесете и тридесете биле су пре сто година.

„То је нека врста измаштаног света.

„Сигуран сам да им је у стварности било много горе него нама и да је било много дизентерије свуда.

„Али ми то доба замишљамо као гламурозно.

„То је прилика да се дотерамо, да се уживимо у догађај.&qуот;

Последњих деценија, многе узбудљиве игре успеле су да избегну ту границу између реалности и фантазије- а неке су били кажњене кад су јој пришле сувише близу.

Осамдесетих је Водингтонс лансирао популарну друштвену игру Бомбшел, засновану на тиму деминера из Другог светског рата.

Неки медији су је критиковали за неукус, имајући у виду да су у то време били чести бомбашки напади ИРА-е, и компанија ју је на крају повукла, каже Рос.

Истина у фантазији

Игре решавања убистава нам не омогућују само да вежбамо емоционалне вештине и вештине ислеђивања.

Оне могу да разоткрију и наше предрасуде из стварног света - и да нам помогну да их превазиђемо.

Фиона Габерт је професорка психологије и директорка Форензичке психологије са Голдсмитса на Универзитету у Лондону.

Она и њене колеге организовали су три изузетно реалистичне интерактивне игре решавања убиства за јавност, да би указали на то како психолошки увиди могу да унапреде криминалистичке истраге.

Габерт каже да се, иако се очигледно ради о игри, људи брзо убаце у своју улогу, било да су очевици, истражитељи или поротници на суђењу за убиство из педесетих.

Неке од њихових одлука у тим режираним представама одражавале су предрасуде из стварног света - као што је одлучивање за конкретног осумњиченог због начина на који се понаша или зато што има неку менталну болест.

„Поента на коју смо хтели да укажемо је да много људи може са великим уверењем да стоји иза неког мишљења које је потпуно погрешно&qуот;, каже Габерт.

---

Погледајте видео: Најбољи гејмер на свету: „Први гејмбој сам добио док сам још био на ноши&qуот;

---

У једној од загонетки сучељене су некадашње и данашње технике коришћене за испитивање очевидаца или захтев за идентификацију осумњиченог, показавши зашто су старе технике чешће доводиле до непоузданих резултата.

Емерсон је запазио сличне психолошке обрасце у стотинама интерактивних представа које је поставио.

На пример: у случају убијеног поштанског руководиоца, испоставља се да су двоје запослених, Арчи и Флоренс, имали тајну везу.

Убијени човек је такође био заљубљен у Флоренс.

Да ово знате, да ли би то утицало на ваше виђење случаја?

Према Емерсоновом искуству, то поуздано утиче.

Он често користи тајне везе као сигуран елеменат заплета да наведе људе на погрешног осумњиченог:

„Људи практично прате неверство и новац, то су ваша два кључна мотива.

„И зато чим уплетете новац и неверство, они се одмах упецају на то и постану опседнути.&qуот;

То је оно што би психолози назвали класичним случајем пристрасности.

Ту је и феномен који он зове „зечји скок&qуот;: кад једна особа гласно изговори некакво уверљиво решење, други пожуре да се сложе с њим.

Психолози су открили сличан ефекат у стварном свету по имену: „усклађеност сећања&qуот;: кад очевици говоре о нечему што су видели, њихова сећања утичу једно на друго и извитоперују сведочанство.

А што се тиче случаја убијеног поштанског руководиоца, можемо да вам откријемо решење будући да се представа више не изводи.

Мотив се на крају јесте свео на новац.

Рут, која је радила на разврставању поште, била је у финансијским недаћама након што је њен муж изгубио посао.

Крала је пакете са накитом из поште и замењивала их безвредним копијама.

Али не прихвата свако Емерсонове званичне крајеве.

Неки од оних који се упецају у замку осумњичених са тајном везом одбијају да се предомисле:

„Они и даље тврде да су у праву!

„Они кажу: 'То је тако очигледан мотив, мора да је то'.&qуот;

---

Погледајте видео: Када видео игра и роман деле универзум

---

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.21.2022)