Украјина и Русија: Очајничко чекање по украјинским селима на вести о несталима

Вира Кривошенко клекнула је на земљу поред улазних врата своје куће и спојила дланове у молитви: молим вас, не водите ми сина.

Била је само чиста зла срећа да је Валериј стигао истовремено кад и „злодуси&qуот;, како их је она звала.

Обрео се у месту Махарив, испоручујући храну и лекове њој и њеним суседима - старијим људима који нису могли или нису желели да беже од Руса.

Вира је дигла поглед. руски војници су били неколико метара даље, исписујући спрејом симбол „В&qуот; на њеним колима, да би избегли ватру властитих трупа кад их одвезу.

Један од њих, тек дечак, помислила је Вира, годишта мог унука, извадио је токи-воки.

„Тополо, тополо, овде демонски пас&qуот;, рекао је он.

„Наићи ће кола, не пуцајте.&qуот;

• Језиво путовање Украјинца до руског затвора и назад: Повратак без иједног ножног прста
• „Родитељ не треба да сахрањује децу&qуот; - ужаси рата у Украјини
• „Видео сам како руски војници убијају мога оца&qуот;

Вера се придигла на ноге уз помоћ штапа и поновила молитву наглас: „Молим вас, не водите ми сина.&qуот;

Заправо, Валериј Кукса јој је био зет, али она га је звала сином.

Руси су јој водили сина.

Младић је напола дигао пушку.

„Уђи назад, баба&qуот;, рекао је.

„Само ће нам помоћи да изгурамо кола из дворишта.&qуот;

Али они су га угурали на возачево седиште њених кола и уперили пушку у њега, рекла је Вира.

Снагом воље покушала је да натера Валерија да се окрене и погледа је, али он је гледао право пред себе и одвезао се од куће и из њеног живота.

Зауставите се у било ком селу у области западно од Кијева, где је руска војска месец дана терорисала цивилно становништво и чућете причу о некоме ко је нестао.

О брату који је отишао да однесе бензин пријатељу и никад није стигао.

О оцу који је изашао из куће да нешто обави и није се вратио.

О сину који се одвезао док су у њега биле уперене пушке и није се осврнуо.

Пре инвазије, Марија Сајенко све време је виђала оца Миколу, живео је неколико кућа даље у селу Хурившчина и долазио скоро сваки дан да види њену нову бебу.

А затим је једног дана у раној фази руске окупације само нестао.

„Отишао је од куће и није се вратио&qуот;, каже Марија.

„И нико га нигде није видео.&qуот;

• Злочини у Бучи: „Жалим што и мене нису убили“
• „Где ћемо сва та тела&qуот;: Живот са људима који скупљају мртве у Бучи
• „Руски војници су ме силовали и убили мог мужа“

Комшија је испричао да мисли да је Микола отишао до суседног села по нешто, али није био сигуран.

Његова кућа била је онаква каквом би је можда оставио да је скокнуо до продавнице.

Марија је поднела пријаву полицији преко аутоматског сервиса на интернету и спремила се да чека.

Марија зна само да је њен отац Микола Медвид, педесетшестогодишњи повремени аутомеханичар, напустио кућу 18. или 19. марта и да од тада није свраћао да види њену бебу.

„Били смо до оближњих села и оних даље&qуот;, каже Марија.

„Није био у пријатељевој кући, није био на контролном пункту. Није мртав, није жив. Као да је у земљу пропао.&qуот;

Неколико километара даље аутопутем, у селу Шпитки, Јулија Жилко седела је у колима на колском прилазу њене куће и зурила у породичну фотографију брата Јакова на телефону.

Били су блиски колико само брат и сестра могу да буду, каже она, а разлика међу њима била је само годину дана и две недеље - имају сада 36 и 37 година, а и даље живе са родитељима.

Једанаестог марта, Јаковов пријатељ из села позвао га је да му каже да му треба бензина.

„Мој брат је јако добродушан. Рекао је: 'Однећу му бензин и одмах се враћам'&qуот;, каже Јулија.

У Јулијиној ситуацији не говоре сви о најмилијема у садашњем времену, али она се ни у једном тренутку није поколебала.

• „Моја ћерка је викала и тресла се... а онда је била мртва&qуот;
• Суживот са мртвима - ужаси надомак Чернигова

А опет, украјински војници су пронашли Јаковов ауто, поред аутопута, изрешетаног мецима.

У време кад је Јулија први пут успела да стигне до кола пошто су се Руси повукли, била су скроз спаљена.

Али није било ни трага телу.

„Звали смо свуда, поднели све пријаве&qуот;, каже Јулија.

„Записали су све податке - број његових ципела, боју очију, крвну групу, ожиљке, све.&qуот;

Јаков није био тетовиран, чиме се њихова мајка поносила, али је стога био обележен као „без препознатљивих знакова на кожи&qуот;.

Јулија је поднела пријаву полицији и придружила се дугом списку људи који чекају новости.

У Махариву, породица Валерија Куксе нервозно је ишчекивала вести.

И даље није било струје у граду, а Вира је седела у мраку, поред ватре, са ћерком Оленом и унуком Данилом.

Поднели су пријаву за нестанак код локалне полиције, али Олена се бринула да нешто можда нису записали правилно, да нешто нису урадили како треба да пронађу њеног мужа.

Желела је да стигне до града Буче, средишта региона, како би се распитала код полиције уживо, али шофершајбна њеног аута била је изрешетана мецима.

Олена је нервозно тражила по кући новију Валеријеву фотографију.

Није знала где се налазе физички примерци.

Кућа је била у мраку, у зидовима су биле рупе од метака, а по подовима је било расуто сломљено стакло.

Миноцбацачка граната пропала је кроз кров, а две друге детонирале су се у башти, расувши шрапнеле свуда по кући.

Олена је могла да нађе само слике за пасош.

Ставила их је у фасциклу заједно са Валеријевим пасошем и нашла некога да је одвезе до Буче.

У полицијској станици, пријаве о нестанку и даље су пристизале, најмање десетак дневно.

Родбина несталих мора да попуни стандардни полицијски формулар за пријаву злочина.

Сваке ноћи, полиција превози те пријаве у град сат времена колима на југ, где се обрађују и убацују у базу података.

Тамошњи тим такође сакупља фотографије умрлих из локалних мртвачница и објављује их на јавном каналу апликације за размену порука Телеграм, са кратким описом тела.

У Бучи, полиција је умирила Олену да се пријава њихових колега из Махарива налази у општем систему, и рекли су јој да Валериј није на списку идентификованих мртвих.

Али има још најмање 200 неидентификованих тела у Бучи, рекли су јој, и он би могао да је међу њима.

Рекли су јој и да прегледа слике из мртвачница на Телеграм каналу, али то је није припремило за оно што је видела кад је то учинила.

Док су се њена кола враћала у Махарив, Олена је седела мирно прелиставајући језиве слике.

Потом је почела да плаче.

„Душа ме боли, не само због мог мужа, због свих ових људи&qуот;, рекла је.

После неког времена, трудила се да више не гледа фотографије и само је читала текст тражећи било шта што би се поклапало са описом Валерија.

На крају је одустала.

„Не могу више да поднесем ово за сада&qуот;, рекла је.

• „Било је као у концентрационом логору&qуот; - сведочанства преживелих из Маријупоља
• Сведоци ужаса у Маријупољу: „Људи су падали и умирали на моје очи&qуот;

Гледала је кроз прозор док су се кола приближавала њеном дому.

Читавим путем, роде су стајале у гнездима на бандерама - према украјинском народном веровању, знак да у домовима испод живе добре породице.

Али куће су биле истачкане рупама од метака или потпуно уништене у гранатирању, а породице је задесила страшна патња и губици.

Олена је слушала приче о људима одведеним у Белорусију, у Русију; о цивилима који су се вратили преко размене заробљеника на југу Украјине.

Свако ко има неког несталог чини се да је чуо такве приче.

Желела је да отпутује до Кијева да прича са потпредседницом владе Ирином Верешчук, чији кабинет се бави разменама, али ју је полиција у Бучи саветовала да то не чини.

Све информације о Валерију су на правом месту, рекли су јој, сада само треба да чека.

Потом, три дана касније, у четвртак прошле недеље, Оленин телефон је зазвонио, и нека жена јој је рекла да зове из кабинета Ирина Верешчук.

Питала је да ли разговара са супругом Валерија Куксе и Олена је осетила како је срце престало да јој куца у грудима.

„Јесте, ја сам&qуот;, рекла је Олена.

Жена јој је рекла да је Валериј идентификован као жив међу цивилним таоцима у Русији.

Где је или када би Олена могла поново да га види, жена није умела да јој каже.

Али био је жив.

„У реду је&qуот;, рекла је Олена после тог позива, кроз сузе.

„Вратиће нам се. Могу ја да чекам.&qуот;

Додатно извештавање: Ана Пантјукова. Фотографије: Џоел Гантер

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.10.2022)