Русија и Украјина: Сведочанства са фронта - како украјинска војска потискује Русе на североистоку

Русија је прославила Дан победе, али украјинске снаге славе властите победе. Оне надиру пробијајући се кроз снаге Владимира Путина северно од Харкова, ослобађајући велики број градова и села, и потискујући Русе ка граници.

ББЦ дописник Квентин Сомервил и камерман Дарен Конвеј придружили су се украјинским трупама док врше продор.

Док руске гранате настављају да падају по њеном селу, Раиса Опанасивна прилази украјинским војницима.

• Верзија о Украјини коју Запад нема прилику да чује
• Запад је засад уједињен, али рат у Украјини може да изазове поделе
• „Било је као у концентрационом логору&qуот; - сведочанства преживелих из Маријупоља

Она посрће под теретом историје и две велике најлонске вреће из продавнице.

Под плетеном сивом капом, на њеном кошчатом лицу виде се трагови временских прилика, а њена крхка фигура је погрбљена.

Није виђала људе месецима.

Од почетка рата, њен дом у Руској Лозови налазио се под руском окупацијом.

Руси су ишли од куће до куће.

„Проверавали су куће, распитивали се да ли имамо пушке. Али ја немам ништа. Немам чак ни ормаре. Живим сама&qуот;, каже Раиса.

Без струје или воде, са врло мало хране, и без телефонске или интернет везе, становници су били изоловани од другог највећег града у Украјини, свега осам километара јужно од њих.

Из оближњих шума и брда, руске гранате и артиљерија тукли су немилосрдно по Харкову.

Раисино село било је разорено, али више од тога, руска инвазија је читав њен свет преокренула наглавачке.

У источној Украјини, рат није донео само преиспитивање односа овог народа према Русији - удаљеној једва 30 километара од Руске Лозове - већ и личније процењивање шта значи бити Украјинац ком је матерњи језик руски.

• Експлозије у Молдавији: Да ли се рат у Украјини прелива на друге земље
• Шта каже историја - како је настала Украјина и које су везе са Русијом

Руска Лозова, која је недавно ослобођена, налази се у средишту прекретнице у украјинском одговору на руску агресију.

У координисаној акцији, коју предводе виши војни команданти, украјинске трупе из територијалне одбране, националне гарде и редовне војске прешле су у офанзиву, са циљем да потисну Русе дуж 32 километра дуге линије фронта.

У руском граду Белгороду, тик до границе са друге стране, Русија нагомилава трупе за вероватну противофанзиву.

Били смо у Харкову пре месец дана кад су Руси били буквално на капијама града.

Гранатирање је било непрестано, а гађане су зграде у улици у којој смо били смештени.

Постало је толико лоше да је лакше било бројати сате тишине (мало) него сате експлозија (много).

Осећај је био као да сте на ивици амбиса, где би још један сконцентрисани руски напад могао да доведе до продора у град.

У северном насељу Салтивка, уништени су читави стамбени блокови.

Они који су остали нису имали ни струје ни воде, а храну су морали да кувају на сведеним ватрама паљеним на степеништу.

Али дух руске победе, који је походио овај град, сада је нестао.

Ове недеље седео сам у централном градском парку, чије је трава била уредно поткресана а њене цветне леје расцветале, и уживао у сладоледу из кафића.

Град је још увек углавном пуст, али број руских артиљеријских напада опао је са десетак дневно на свега неколико.

Сирене за ваздушну опасност и даље редовно завијају, али више не влада осећај да се Харков налази на ивици катастрофе.

Копнене трупе Владимира Путина сада се потискују назад ка граници.

Победе којој се надао таман за руску прославу 9. маја неће бити у Харкову, што би могло додатно да поремети планове Москве.

• Украјинска села очајнички чекају вести о несталима
• „Претраживач лица&qуот; помаже при идентификацији мртвих у Украјини

Украјински продор, за сада скроман, могао би да има стратешке последице по руски рат у Донбасу на југоистоку, угрожавајући линије снабдевања окупатора.

Возимо се на север из града заједно са украјинским снагама, упутивши се ка градовима и селима која сада чине нову линију фронта.

Пут је и даље прекривен кратерима и потрошеним руским ракетама.

На ободима ауто-пута налазе се уништена руска возила и спаљени камиони, коришћени за блокаду њиховог првобитног напада на Харков.

Возимо се брзо - командант добровољачке јединице који се налази за воланом држи своју пушку углављену у простору за ноге.

„Ободи пута су минирани&qуот;, каже он, док се возило пробија кроз мноштво блокада путева и замки за тенкове.

Атмосфера је сабласна - наше возило је једино на путу.

Свесни смо да пошумљеним брдима испред нас и даље тумарају руски тенкови и артиљерија.

Рат у Харкову се променио - то је сада игра јастреба и мишева, где дронови са обе стране непрестано круже и покушавају да издвоје непријатељске тенкове и топове, како би артиљерија могла да их узму на нишан.

Непријатељски топови престали су да пуцају пре буквално пет минута, каже ми заменик команданта.

Ускоро ће поново почети.

Пролазимо поред лансера руске ракете „град&qуот; који лежи преврнут у јарку, а потом здесна поред смрскане зелене војне ладе са исписаним „З&qуот; на вратима.

„Руско тајно оружје&qуот;, каже командант, на шта његови људи ударају у смех.

• „Кад гранатирање престане, издајници ће бити кажњени“ - шта кажу у Донбасу
• Сведоци ужаса у Маријупољу: „Људи су падали и умирали на моје очи&qуот;

Близу Руске Лозове, трагови паљевине на путу су све што је остало од цивилног возила који је уништила руска граната.

Олупина је уклоњена, али је њен садржај остао расут свуд по путу - розе ћебенце овде, мало одеће онде.

Велики број људи страдао је у нападу.

У селу се виде последице борбе за контролу.

Његове куће су уништене у гранатирању, а неке грађевине још горе.

Једној кући поред које пролазимо урушен је кров, док су јаркоцрвене лале уредно поређане пред њеном улазном капијом.

Борбе су сада постале покретљивије, а људи се не задржавају дуго на отвореном.

Они брзо претрчавају отворене просторе и прескачу зидове да би избегли руску ватру из шуме, на мање од пола километра од њих.

Они верују да су се руски борци повукли и да се углавном боре против људи из сепаратистичког региона Донбас.

Али само дан након што одлазимо, они заробљавају још Руса близу фронта.

Одједном морамо да се сакријемо иза стрељачког заклона, њиховој првој линији пред непријатељем док руска артиљерија поново отвара ватру и гранате почињу да нам звижде изнад глава, падајући неколико секунди касније са друге стране села.

На противтенковском положају, противтенковске ракете џавелин које су послале САД, заједно са верзијама које су стигле од Британаца, спремне су за употребу.

Ову осматрачницу чувају два добровољца, који ми одговарају на француском.

Они су Украјинци, али су се борили у француској Легији странаца.

Један ми каже да је тамо служио три године, али је заправо дезертирао да би се придружио борби за Украјину.

То је вероватно оно оружје које је Русија потценила - снагу украјинске солидарности.

Чак и пре него што је почела да пристиже војна помоћ са Запада, то је било оно што је учврстило украјинску одбрану.

У групи добровољаца су економиста, бизнисмен, механичар и шампион рели трка.

Упознајем команданта пред Дан победе - који Русија и Украјина славе као победу Совјетског Савеза над немачким нацистичким режимом у Другом светском рату - и питам га шта тај дан представља ове године. Он сматра да је празник укаљан.

„Ја сам рођен у Совјетском Савезу&qуот;, додаје, пијуцкајући свеже припремљен чај.

„Руси, на моју велику жалост, све користе као оружје. Наше заједничке датуме, наш заједнички језик, нашу заједничку веру. Руси не презају од употребе свих средстава.

Због тога сви овде сада мрзе руски језик - чак је и руски песник Александар Пушкин персона нон грата - зато је наша Црква подељена, све што има везе са Русијом овде је преименовано.&qуот;

Раису срећем неколико дана раније, у њеном сивом капуту и вуненој капи.

Она стоји и покушава да схвати размере разарања свог села и камена темељаца властитог живота - блискости Украјине са Русијом, на мање од сат времена вожње од Руске Лозове.

Село, са хиљаду кућа које се пењу уз пошумљена брда, било је Раисин дом више од 30 година.

Њено лице је истачкано шрапнелима, али она каже да не осећа бол.

Кад је војни болничар притисне, невољно признаје да је боли прст.

Половина прста јој недостаје.

Када скине капут, испоставља се да њена танушна рука има отворену рану на бицепсу.

„Исечена сам као пилећи филе&qуот;, каже она.

„Можете ли да извадите шрапнел?&qуот;, пита Раиса.

Она не жели да иде у болницу, жели да се врати кући. Али болничар јој каже да ће морати, да би је ушили.

Можда зато што није видела много људи месецима или због прошлогодишњег можданог удара, али она је тек сада повратила моћ говора. Њена прича извире сама од себе.

Група војника се спонтано окупља око ње.

„Кад сам се порађала, било је нас три мајке. Ја сам била у средини. Њих две су вриштале. Ја сам ћутала. Узела сам крај моје кошуље и ставила је у уста.

На крају сам је скроз изгризла. Доктор ми је рекао да је боље да вриштим. Али ја сам рекла да није важно да ли вриштите или не. И даље вас боли. И тако сам родила сина. У тишини.&qуот;

Мушкарци око ње праве гримасе кад им каже да јој маказама одсеку кожу која виси. Један војник изгледа као да му је позлило.

Болничар покушава да је закрпи. Док се то дешава, она се присећа судбине њеног села и империје чијем је паду присуствовала - њен дом и њена историја остали су у рушевинама.

Живела је у Совјетском Савезу у време кад су Русија и Украјина биле нераскидиво повезане.

Сада су оне смртни непријатељи.

• „Родитељ не треба да сахрањује децу&qуот; - ужаси рата у Украјини
• Да ли је Русија починила геноцид у Украјини

Годинама је живела у Источној Немачкој, где је затруднела и вратила се у Украјину да се породи сама.

„Мој отац и Путинов отац су се заједно борили против Хитлера, зар не? Да ли је то уопште могуће? А сада се боримо једни против других&qуот;, каже она.

„Били смо две најближе земље. Ово се никад пре није десило. Ту су били немачки окупатори, а сада је ту наш народ.&qуот;

Увијену у завој, након што јој је њена сива капа поново набијена на главу, Раису испраћају до кола која је чекају да је возе у болницу у Харкову, где ће је примити хирург.

Већина људи из села се евакуише, аутобуси чекају да пребаце све који немају кола.

Руска окупација расцепила је село на пола, и буквално и фигуративно.

У подруму једне зграде, у заточеништву је пет-шест мештана.

Сумња се да су помагали непријатељу. Очи су им покривене, са фантомкама које су им залепљене преко глава, а руке су им везане.

Међу њима је бар једна жена. Остављени су сами у просторији, а потом одведени до службе безбедности на саслушање.

Биће им прегледани телефони и друштвене мреже.

На полицијским пунктовима на улазу у Харков испитује се свако ко долази из ослобођених области, у потрази за саботерима.

Колаборационисте чека 15 година затвора или доживотна робија ако се испостави да су њихова дела довела до смрти Украјинаца.

Мало је вероватно да ће Раиса опростити Русији за ране које је претрпела.

А са сваком следећом борбом, људи на првој линији фронта раскидају још веза које су спајале ове две земље пре инвазије.

Али операција северно од Харкова још није готова и имала је високу цену.

То је само један фронт у нечему што изгледа као да ће бити дуг рат.

Погледајте видео - Путинов говор на паради поводом Дана победе

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.12.2022)