Ana Ristović: Visiš

Život bi mogao biti pamučna bela košulja tek opeglana, okačena na vešalicu koja ne prestaje da se leluja. Ona koju zgužvaš u šaci pa je pustiš, ne očekujući da će to ostaviti ikakvog traga – i, traga ni nema. Mogao bi biti lagani pokret ruke kojim je stavljaš u orman, među ostale stvari: ono što misliš da ti podrazumljivo pripada. Ali ono što jeste nije košulja već orman pun do pucanja u kojem je donji veš izmešan sa večernjim koktel-haljinama i odelima,