Vislava Šimborska: Ništavilo se preokrenulo i za mene

Ništavilo se preokrenulo i za mene. Prevrnulo na drugu stranu. I gde se ja nađoh – od pete do glave usred planeta, čak i ne pamteći kako mi je bilo ne budući. O, moj ovde sretnuti, ovde zavoljeni, već samo slutim, s rukom na tvom ramenu, koliko od one pustoši pripada nama, koliko je tamo tišine na jednog ovde cvrčka, koliko je tamo nemanja livade za jedan ovdašnji listak kiseljaka, sunce je nakon mraka kao obeštećenje u kaplji rose – za nekakve tamo preduboke suze?