Русија и Украјина: „Скоро свака породица је изгубила неког најмилијег“ - приче избеглих из Маријупоља

Тешко је сагледати праве размере ужаса у украјинском граду Маријупољу који су окупирали Руси.

Тешко је прихватити детаље који су у међувремену већ испливали.

„Мртва тела су свуда. Људи су лежали код сваке куће. Нико их није односио&qуот;, говори нам Јулија Золотариова (51) док јој полазе сузе на очи.

Сада, у релативној безбедности главног града Кијева, она даје потресно сведочанство о животу у њеном родном граду, где се страхује да би ускоро могла да избије епидемија колере.

Јулија је успела да побегне пре само две недеље.

„Сви су све изгубили. Безнађе. Страх. Бол.&qуот;

Сузе јој се сливају низ образе.

„Скоро свака породица је изгубила неког најмилијег&qуот;, каже она.

• „Имам осећај да се више никада нећемо вратити&qуот;: Маријупољ после 80 дана рата
• „Било је као у концентрационом логору&qуот; - сведочанства преживелих из Маријупоља
• Зашто је Маријупољ толико важан за Русију

Лако је увидети зашто се и украјински званичници и међународне хуманитарне организације плаше да су услови погодни за брзо ширење болести у Маријупољу.

„Нико није избацио смеће од почетка рата&qуот;, каже она.

Јулија објашњава да многи од 100.000 људи, колико се процењује да још живи у граду, нису могли да нађу чисту пијаћу воду.

„Цедили смо и пили воду из бојлера. Из система за грејање. Касније, наши мушкарци су одлазили до уништеног базена и узимали хлорисану воду одатле. То је све што смо имали.&qуот;

Реалност живота или, тачније, битисања под руском окупацијом у великом је раскораку са пропагандом која се налази на истакнутим местима у Маријупољу.

Бомбардован док није поклекао, град је сада присиљен да слави руско преузимање власти.

Најсимболичнији тренутак покоравања наступио је прошлог викенда кад су окупатори префарбали бетонски знак добродошлице из совјетског времена на уласку у град.

Свеже је окречен бојама руске заставе преко украјинске плаве и жуте.

И док Москва покушава да прекроји историју, нуди будућност у облику беде становницима за које лажно тврди да их је ослободила.

„Русија је дошла да остане заувек&qуот;, гласи свеже подигнути џиновски билборд.

За то што је Јулија Золотариова успела да побегне из овог пакла заслужна је њена ћерка Анастасија, која јој је, из даљине, дотурила информацију о могућој рути за бекство.

Ова двадесетшестогодишњакиња преселила се у главни град пре годину дана да би градила каријеру радећи за националну железницу Украјине.

Од почетка рата, она покушава да окупи целу своју породицу.

Али то сада неће бити могуће.

Због тога што не само да су Руси уништили њен породични дом, већ и зато што су јој убили баку Валентину.

„Штавише, уништили су три генерације породице.

„И све то зато што мисле да ми Украјинци не смемо да постојимо&qуот;, говори нам Анастасија истовремено са бесом и тугом.

Питамо је колико људи познаје који су убијени од почетка инвазије у фебруару.

„Двадесет које сам лично познавала&qуот;, одговара она.

Али најтеже јој је пала смрт њене вољене баке.

Валентина Полишук (80) погинула је 21. марта.

Скоро три месеца касније, њено тело још није пронађено.

Вероватно никад неће ни бити.

Валентинина ћерка Јулија, Анастасијина мајка, присећа се застрашујућег тренутка кад су Руси усред ноћи погодили стамбени блок у ком је живела породица.

„Помислила сам да је земљотрес зато што се све затресло. Под, зидови. Све је пало. Помислила сам да ћемо сви умрети.&qуот;

Она каже да је пројектил потпуно уништио горња три спрата, а пожар се потом проширио на остатак зграде.

„Било је невероватно страшно. Сишли смо у подрум, али је пожар био превелик и дим је био јако густ.&qуот;

Она каже да је ускоро било немогуће дисати.

„Рекла сам мајци: 'Мама, изађимо да се надишемо ваздуха на пет минута. Изађимо из подрума. Она је одбила, јер је била веома уморна. Имала је 80 година и све јој је веома тешко падало.&qуот;

Јулија је оставила телефоне и породичне документе код мајке и рекла јој да иде да потражи помоћ.

„Кад сам изашла, подрум се урушио. Није било начина да их спасу. Био је то пакао.&qуот;

Једанаесторо становника зграде, међу којима и деца, нестало је у рушевинама.

Сада, у једном другом подруму у једном другом граду, преживели из Маријупоља покушавају да изађу на крај са смрћу и разарањем са којима су се суочили.

• Русија брише историју у украјинском „мртвом граду“
• „Било би боље да нисам позната”: Како је Украјинка са заставом СССР-а постала симбол руске инвазије
• Стрепње Украјинаца: „Ово је само почетак, најгоре тек долази“

У центру Кијева проналазимо мушкарце и жене који стоје у кругу додајући лопту једни другима и размењујући загрљаје.

Ово је групна терапија за заједницу која не само да је расељена, већ се налази и под дубоком траумом.

Данашња сесија је посвећена онима који су обелоданили да се посебно брину око тога како ће саставити крај с крајем.

Јучерашња сесија бавила се ожалошћеношћу, зато што су скоро свих 20 учесника изгубили најмилије у последња три месеца, открива психолошкиња Ана Часовникова.

„Прво нам долазе људи са нападима панике. Сећају се свега, експлозија и убистава. Виде сво зло које је Руска Федерација нанела Украјини.&qуот;

Она мора да је најзаузетија жена у Кијеву, зато што је потражња за помоћи са менталним здрављем огромна.

„Скоро сваки Украјинац се суочава са неком врстом психолошких последица. Неко је видео рат, неко је био у борбама, неко је изгубио породицу.&qуот;

Центар у ком ради Ана основан је тек пре две недеље.

За то време, пружили су подршку за више од 5.000 људи, а сви су недавно стигли из Маријупоља.

У другој просторији срећемо Миколу Полишука (79), који наводи детаље и живот који је имао у вољеном Маријупољу: адресу, посао, породицу.

Али постоји једна ставка која ће недостајати у тој белешци.

Он је Валентинин муж.

У браку с њом провео је 52 године.

„Извините, не могу да говорим, расплакаћу се.&qуот;

Микола ставља главу у руке и прекрива лице.

Пред њим је фотографија њиховог венчања у Маријупољу 1970. године.

То је једна од неколико ретких ствари које породица још поседује.

Из његовог лица изашла је сва преостала боја док размишља о новом животу који је инвазија Русије створила за њега.

„Оно што су нам урадили никад неће бити опроштено&qуот;, каже он.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.ц

(ББЦ Невс, 06.16.2022)