Rusija i Ukrajina: „Skoro svaka porodica je izgubila nekog najmilijeg“ - priče izbeglih iz Marijupolja

Teško je sagledati prave razmere užasa u ukrajinskom gradu Marijupolju koji su okupirali Rusi.

Teško je prihvatiti detalje koji su u međuvremenu već isplivali.

„Mrtva tela su svuda. Ljudi su ležali kod svake kuće. Niko ih nije odnosio", govori nam Julija Zolotariova (51) dok joj polaze suze na oči.

Sada, u relativnoj bezbednosti glavnog grada Kijeva, ona daje potresno svedočanstvo o životu u njenom rodnom gradu, gde se strahuje da bi uskoro mogla da izbije epidemija kolere.

Julija je uspela da pobegne pre samo dve nedelje.

„Svi su sve izgubili. Beznađe. Strah. Bol."

Suze joj se slivaju niz obraze.

„Skoro svaka porodica je izgubila nekog najmilijeg", kaže ona.

• „Imam osećaj da se više nikada nećemo vratiti": Marijupolj posle 80 dana rata
• „Bilo je kao u koncentracionom logoru" - svedočanstva preživelih iz Marijupolja
• Zašto je Marijupolj toliko važan za Rusiju

Lako je uvideti zašto se i ukrajinski zvaničnici i međunarodne humanitarne organizacije plaše da su uslovi pogodni za brzo širenje bolesti u Marijupolju.

„Niko nije izbacio smeće od početka rata", kaže ona.

Julija objašnjava da mnogi od 100.000 ljudi, koliko se procenjuje da još živi u gradu, nisu mogli da nađu čistu pijaću vodu.

„Cedili smo i pili vodu iz bojlera. Iz sistema za grejanje. Kasnije, naši muškarci su odlazili do uništenog bazena i uzimali hlorisanu vodu odatle. To je sve što smo imali."

Realnost života ili, tačnije, bitisanja pod ruskom okupacijom u velikom je raskoraku sa propagandom koja se nalazi na istaknutim mestima u Marijupolju.

Bombardovan dok nije poklekao, grad je sada prisiljen da slavi rusko preuzimanje vlasti.

Najsimboličniji trenutak pokoravanja nastupio je prošlog vikenda kad su okupatori prefarbali betonski znak dobrodošlice iz sovjetskog vremena na ulasku u grad.

Sveže je okrečen bojama ruske zastave preko ukrajinske plave i žute.

I dok Moskva pokušava da prekroji istoriju, nudi budućnost u obliku bede stanovnicima za koje lažno tvrdi da ih je oslobodila.

„Rusija je došla da ostane zauvek", glasi sveže podignuti džinovski bilbord.

Za to što je Julija Zolotariova uspela da pobegne iz ovog pakla zaslužna je njena ćerka Anastasija, koja joj je, iz daljine, doturila informaciju o mogućoj ruti za bekstvo.

Ova dvadesetšestogodišnjakinja preselila se u glavni grad pre godinu dana da bi gradila karijeru radeći za nacionalnu železnicu Ukrajine.

Od početka rata, ona pokušava da okupi celu svoju porodicu.

Ali to sada neće biti moguće.

Zbog toga što ne samo da su Rusi uništili njen porodični dom, već i zato što su joj ubili baku Valentinu.

„Štaviše, uništili su tri generacije porodice.

„I sve to zato što misle da mi Ukrajinci ne smemo da postojimo", govori nam Anastasija istovremeno sa besom i tugom.

Pitamo je koliko ljudi poznaje koji su ubijeni od početka invazije u februaru.

„Dvadeset koje sam lično poznavala", odgovara ona.

Ali najteže joj je pala smrt njene voljene bake.

Valentina Polišuk (80) poginula je 21. marta.

Skoro tri meseca kasnije, njeno telo još nije pronađeno.

Verovatno nikad neće ni biti.

Valentinina ćerka Julija, Anastasijina majka, priseća se zastrašujućeg trenutka kad su Rusi usred noći pogodili stambeni blok u kom je živela porodica.

„Pomislila sam da je zemljotres zato što se sve zatreslo. Pod, zidovi. Sve je palo. Pomislila sam da ćemo svi umreti."

Ona kaže da je projektil potpuno uništio gornja tri sprata, a požar se potom proširio na ostatak zgrade.

„Bilo je neverovatno strašno. Sišli smo u podrum, ali je požar bio prevelik i dim je bio jako gust."

Ona kaže da je uskoro bilo nemoguće disati.

„Rekla sam majci: 'Mama, izađimo da se nadišemo vazduha na pet minuta. Izađimo iz podruma. Ona je odbila, jer je bila veoma umorna. Imala je 80 godina i sve joj je veoma teško padalo."

Julija je ostavila telefone i porodične dokumente kod majke i rekla joj da ide da potraži pomoć.

„Kad sam izašla, podrum se urušio. Nije bilo načina da ih spasu. Bio je to pakao."

Jedanaestoro stanovnika zgrade, među kojima i deca, nestalo je u ruševinama.

Sada, u jednom drugom podrumu u jednom drugom gradu, preživeli iz Marijupolja pokušavaju da izađu na kraj sa smrću i razaranjem sa kojima su se suočili.

• Rusija briše istoriju u ukrajinskom „mrtvom gradu“
• „Bilo bi bolje da nisam poznata”: Kako je Ukrajinka sa zastavom SSSR-a postala simbol ruske invazije
• Strepnje Ukrajinaca: „Ovo je samo početak, najgore tek dolazi“

U centru Kijeva pronalazimo muškarce i žene koji stoje u krugu dodajući loptu jedni drugima i razmenjujući zagrljaje.

Ovo je grupna terapija za zajednicu koja ne samo da je raseljena, već se nalazi i pod dubokom traumom.

Današnja sesija je posvećena onima koji su obelodanili da se posebno brinu oko toga kako će sastaviti kraj s krajem.

Jučerašnja sesija bavila se ožalošćenošću, zato što su skoro svih 20 učesnika izgubili najmilije u poslednja tri meseca, otkriva psihološkinja Ana Časovnikova.

„Prvo nam dolaze ljudi sa napadima panike. Sećaju se svega, eksplozija i ubistava. Vide svo zlo koje je Ruska Federacija nanela Ukrajini."

Ona mora da je najzauzetija žena u Kijevu, zato što je potražnja za pomoći sa mentalnim zdravljem ogromna.

„Skoro svaki Ukrajinac se suočava sa nekom vrstom psiholoških posledica. Neko je video rat, neko je bio u borbama, neko je izgubio porodicu."

Centar u kom radi Ana osnovan je tek pre dve nedelje.

Za to vreme, pružili su podršku za više od 5.000 ljudi, a svi su nedavno stigli iz Marijupolja.

U drugoj prostoriji srećemo Mikolu Polišuka (79), koji navodi detalje i život koji je imao u voljenom Marijupolju: adresu, posao, porodicu.

Ali postoji jedna stavka koja će nedostajati u toj belešci.

On je Valentinin muž.

U braku s njom proveo je 52 godine.

„Izvinite, ne mogu da govorim, rasplakaću se."

Mikola stavlja glavu u ruke i prekriva lice.

Pred njim je fotografija njihovog venčanja u Marijupolju 1970. godine.

To je jedna od nekoliko retkih stvari koje porodica još poseduje.

Iz njegovog lica izašla je sva preostala boja dok razmišlja o novom životu koji je invazija Rusije stvorila za njega.

„Ono što su nam uradili nikad neće biti oprošteno", kaže on.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.c

(BBC News, 06.16.2022)