„Тата, некад смо могли све“: Са изложбе радова чланова породица несталих у кући Ђуре Јакшића

Тата. Реч која у мени и данас буди буру емоција… Припремао си своју мезимицу за све лепе ствари које се могу десити, али ме ниси припремио за једно – недостајање. Мрзим звук возова, они ме подсећају на наша путовања којих више нема, а сада ове величанствене пејзаже стварају моје очи при свакој помисли на тебе. Путује твоја јединица кроз живот са тобом, а без тебе. Ово је део текста “Тата, некад смо могли све”, који је за свога тату написала Бранка Купрешанин.