Данас су ми јавили да си умрла, па сам окренуо онај твој тајни број који се завршава са 052

Звонило је до краја, звонило неколико пута тако, и, замисли, нико се није оглашавао, нити још икоме верујем да те више нема. Да је било среће, уместо овог писма, данас бих ти можда био у гостима. И сад ми жао што сам те послушао, кад си рекла: не долази, не би ме препознао, гасим се, мој Горане! Ако си заиста умрла, допусти да у твоје име пролећу први изјавим саучешће! И свим булеварима, и усамљеним платанима које смо грлили после поноћи. Знаш да те волим