Danas su mi javili da si umrla, pa sam okrenuo onaj tvoj tajni broj koji se završava sa 052

Zvonilo je do kraja, zvonilo nekoliko puta tako, i, zamisli, niko se nije oglašavao, niti još ikome verujem da te više nema. Da je bilo sreće, umesto ovog pisma, danas bih ti možda bio u gostima. I sad mi žao što sam te poslušao, kad si rekla: ne dolazi, ne bi me prepoznao, gasim se, moj Gorane! Ako si zaista umrla, dopusti da u tvoje ime proleću prvi izjavim saučešće! I svim bulevarima, i usamljenim platanima koje smo grlili posle ponoći. Znaš da te volim