Силвија Плат: Посљедње ријечи

Не желим обичан сандук, желим саркофаг С тиграстим пругама и на њему лице Округло као мјесец, што зури увис. Желим их гледати када дођу Крећући се међу нијемим рудама, коријењем. Видим их већ – блиједа, звјездано далека лица. Сад нису ништа, нису чак ни бебе. Замишљам их без очева и мајки, као први богови. Питаће се бијах ли важна? Ушећерићу и сачувати своје дане као воће! Моје се огледало магли – Још неколика даха и неће више уопште ништа да одражава. Цвјетови