Iz Dvadeset i jedne ljubavne pesme

IX Tvoja tišina danas je jezero u kojem udavljene stvari žive, koje želim da vidim uzdignute mokre, izložene na suncu. Nije samo moje lice koje vidim među njima, već i tuđa lica, čak i tvoje lice iz nekog drugog doba. Šta god da je izgubljeno tu je potrebno nama obema — zlatni sat, toplomer zamućen vodom, ključ… čak i sitni pesak i šljunak sa dna zaslužuju zračak priznanja. Bojim se tišine, ovog neartikulisanog života. Iščekujem vetar koji će nežno otvoriti ovo