На Великој сцени, у крцатој сали београдског позоришта Атеље 212, Зоран Радмиловић у улози Радована Трећег „на малом екрану ТВ пријемника&qуот; гледа серију о Џорџу, „највећем блуднику града Чикага&qуот;.

Те недеље, 9. јуна 1985, Радмиловић је серију о Џорџу гледао 299, уједно и последњи пут на сцени.

„Зоран је тог дана играо као и иначе, ја нисам видео ништа другачије на тој представи. Једино се десило оно што се никада раније није десило - није ме сачекао да га возим кући.

„Чим је завршио представу, изашао је из позоришта&qуот;, присећа се последње представе коју је одиграо са Радмиловићем глумац Милан Цаци Михаиловић за ББЦ на српском.

Михаиловић је у представи Радован Трећи, по сценарију Душана Ковачевића, играо Јеленчета, Радовановог комшију, из фамилије мрских Вилотића.

„То је био последњи наш сусрет, гледао сам његова леђа како одлази из позоришта, не слутећи да је то заувек&qуот;, прича Михаиловић, седећи на клупи пред службеним улазом позоришта Атеље 212 у Београду, крај врата са којих је последњи пут видео Радмиловића.

Шест недеља касније, 21. јула 1985, Радмиловић је преминуо у 52. години.

• Феђа Штукан за ББЦ: Прва улога ми је била да глумим лудило да се извучем из рата
• Милан Лане Гутовић - Одлазак генија сатире
• Цане Курбла, Курчубић - преминуо глумац Иван Бекјарев

'Радмиловићев начин глуме био је као када Бразилци играју фудбал'

Душан Ковачевић, драмски писац, Радмиловићев пријатељ, памти га по осмеху и посебном шарму.

„Делим људе на оне које памтим са осмехом и на оне којих се не сећам зато што су били намргођени. Њега памтим са радошћу и са осмехом&qуот;, прича Ковачевић за ББЦ на српском.

Каже да је имао невероватну глумачку технику.

„Његов начин глуме био је као када Бразилци играју фудбал. Он је на једном квадратном метру могао да одигра нешто за шта је неком глумцу потребна цела сцена.

„Са те стране, био је неко ко је поставио високе стандарде и лествицу подигао на висок ниво&qуот;, прича Ковачевић.

Ипак, Ковачевић каже да је за разлику од сцене на којој је био у „први у причању&qуот;, Радмиловић приватно био стидљив и повучен.

„Обично је ћутао, ту и тамо би добацивао по коју духовиту опаску&qуот;, прича Ковачевић.

Да је био скроман, потврђује и Цаци Михаиловић, али каже да је „био и намћораст&qуот;.

„Дођем у гардеробу, он је већ ту. Кажем му 'Здраво, Зоки'. Он одговори само 'Здраво'. Онда га чујеш како сам за себе каже 'Ја сам човек са инцидентом на лицу'. То је био увод у представу.

„Тешко му је било да уђе у представу, али када уђе, цепа до краја.&qуот;

Михаиловић каже да га је Радмиловић као старији колега често бодрио.

Селена Вицковић, сестричина Зорана Радмиловића, присећа се са каквом је озбиљношћу припремао улоге.

„Данас га људи знају углавном из снимљених представа, Радован Трећи и Краљ Иби. То су биле захтевне представе, цео дан би ћутао, затим би попио аспирин пред полазак у позориште, и онда - експлозија.

„Био је тако озбиљан и за друге улоге, мрзео је кад колеге долазе на пробе, а да нису научили текст&qуот;, каже она за ББЦ на српском.

Додаје да је за филм Павиљон број шест толико смршао „да је бака почела да паничи, ишао је у болнице, осматрао те болеснике&qуот;.

„За Псеће срце припремао се тако што је присуствовао операцијама његових другара&qуот;, присећа се Вицковић.

У филму Павиљон број шест, Радмиловић игра психијатријског болесника Ивана Дмитрича Громова, док у представи Псеће срце игра доктора Филипа Филиповића.

Селана је од ујака, каже, „научила да све што ради може и треба да буде забавно, да не треба да схвата сувише озбиљно ни себе, а ни друге&qуот;.

„У свему је умео да види оно смешно, нарочито у претенциозним људима, знао је да буде и саркастичан&qуот;, прича Вицковић.

„И данас ми недостаје његов дар да у секунди распрши неважно, ничег се нисам плашила кад сам имала ујка Зорана. Често помислим данас шта би рекао на све ово што нам се дешава&qуот;, каже Вицковић.

Од Прича из Непричаве и мајсторске радионице до Молијера

Радмиловић је имао запажене улоге у позоришту, на филму, у серијама.

Био је члан Атељеа 212 од 1964.

Играо је у више од 40 позоришних представа, исто толико телевизијских драма и седамнаест филмова.

Кроз живот на селу, у улози домаћина, гледаоце води у серији Приче из Непричаве снимане 1983, док у годину дана раније сниманој серији Приче из радионице, игра аутомеханичара Животу Говедаревића.

Улога наставника техничког припала му је у филму Мајстори, мајстори, док у комедији Радио Вихор зове Анђелију игра инжењера.

У филму Марш на Дрину тумачио је улогу коцкара Богија Петровића, док му је у серији Цео живот за годину дана припао главни лик, Живко Симић.

Филм Дервиш и смрт из 1970. донео му је улогу Ахмеда Нурудина, а улога ујака припала му је у филму Срећна породица.

Био је и Молијер, Хамлет, Илија Гарашанин, Радоје Домановић.

Добио је и неколико награда.

Награда „Добричин прстен&qуот; за животно дело додељена му је 1983, а непосредно пред смрт добио је и Седмојулску награду, јула 1985, која му је додељена у болници.

Добричин прстен је награда коју Савез драмских уметника Србије додељује врхунским глумцима за животно дело, а добила је име по глумцу Добрици Милутиновићу.

Седмојулска награда је била највиша државна награда у социјалистичкој Југославији, додељивана ствараоцима из области уметности и науке „чија дела имају посебан значај за развој СФРЈ&qуот;.

За улогу у представи Молијер додељена му је Октобарска награда Града Београда.

Добио је Златну арену 1978, за најбољу споредну мушку улогу на Филмском фестивалу у Пули за улогу у филму Павиљон број шест.

За улогу у представи Бетон и свици 1964. године добио је Стеријину награду.

Девет година касније, 1973. добио је статуету Ћуран за улогу у представи Краљ Иби на фестивалу Дани комедије у Јагодини.

На истом фестивалу две године касније добио је и награду за улогу у представи Радован Трећи.

• Бранка Катић за ББЦ: Какви смо људи ако нас толика мука и недаћа оставља равнодушнима
• „Гага је био мој херој&qуот;- годишњица смрти глумца Драгана Николића
• Драган Максимовић - филозоф у телу глумца који је волео слободу

---

Несуђени правник и архитекта

Да је кренуо очевим стопама и испоштовао његове жеље, Радмиловић би, уместо по позорници, шетао по судници.

Отац му је био правник и желео је да Зоран наследи његову канцеларију.

Тако је уписао право, а затим архитектуру и енглески језик.

На крају је уписао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, где је дипломирао 1963. по повратку из војске.

Рођен је 11. маја 1933. у Зајечару.

---

Успомене из позоришта

Док листа књигу коју је посветио Радмиловићу, глумац Милан Цаци Михаиловић показује аутограм на задњој корици и каже да је стар колико и њихово познанство.

„Било је много давно, још 1962, када сам имао 13 година и са братом проводио време испред Београдског драмског позоришта, гледајући како на пробе долазе глумци аутомобилима, веспама.&qуот;

Прича да су знали чак и бројеве таблица аутомобила глумаца.

„Редовно смо ишли на представе, а неке смо гледали више и од 20 пута. Једног дана се десило да нас позову да статирамо.

„Тако смо ушли на та велика, чаробна врата и стали близу свих тих људи којима смо се дивили. Међу њима је био и Радмиловић, играо је улогу војника у представи Андора&qуот;, присећа се Михаиловић.

Тада је добио Радмиловићев аутограм који краси корице књиге коју је Михаиловић приредио како би у њој сачувао сећања глумаца, чланова породице и обожавалаца.

После десет година, 1972. Михаиловић је постао члан Атељеа 212, једног од најпознатијих београдских позоришта, у којем је и Радмиловић тада играо.

„Мој први сусрет са Радмиловићем овде (у Атељеу 212) био је у представи Краљ Иби. Зоран је тада већ огромна звезда, изузетно популаран.&qуот;

Низале су се представе, понека телевизијска драма, серије, снимања на радију у којима су играли заједно.

Играо је и у представи Несумњиво лице коју је Радмиловић режирао.

„Било је дивно радити са Радмиловићем и као редитељем.

„Био је диван, топао човек и све нас би пригрлио, прилазио нам је заштитнички и тако смо урадили представу која је фантастично прошла код публике, за разлику од критике, која није била наклоњена. Зорана је то јако нервирало&qуот;, сећа се Михаиловић.

• Душан Макавејев: Пионир црног таласа у Југославији
• Неда Арнерић: Одлазак „најлепше библиотекарке“
• Ортак, ванземаљац и изванредна уметница - Соња Савић

---

Од Маратонаца до Радована трећег

Душан Ковачевић глумца је упознао 1972. године.

„Требало је да игра једну од улога у позоришној представи Маратонци, за коју се тражила карта више и десет година пре снимања филма.

„Негде на половини проба добио је велику улогу у једној серији. Извинио се и рекао да му је то јако битно због решавања неког стамбеног проблема&qуот;, присећа се Ковачевић.

Радмиловић је тако остао без улоге у представи Маратонци трче почасни круг, али је касније играо у истоименом филму.

„За мене је изузетно значајна та његова шармантна и лепа улога у филму Маратонци.

„Са невероватним шармом одиграо је тог проблематичног човека, тако да гледалац не може ни да му замери све што је радио, јер је био толико необичан&qуот;, прича Ковачевић.

У филму Маратонци трче почасни круг, Радмиловић игра негативца Билија Питона који откопава мртвачке сандуке, преправља их и продаје породици Топаловић, која се бави погребним занатом.

Ковачевић је писао сценарио за представу Радован Трећи која је премијерно приказана 30. децембра 1973. као дипломски рад и главну улогу је посветио баш Зорану.

„Када сам дошао у Београд да студирам, једна од великих привилегија је била да могу да идем у Атеље 212 и да гледам представе.

„У то време, крајем 1960-их година, Краљ Иби је била култна представа у којој је Зоран играо и унео нешто сасвим ново у начин играња комедије.

„Та улога и његов начин глуме инспирисали су ме да улогу Радована прилагодим на известан начин ономе што он воли да ради&qуот;, прича Ковачевић.

Када је Ковачевић завршио рад, однео га је у Атеље 212 и Љубомиру Драшкићу, редитељу представе Радован Трећи, рекао да мисли да би Зоран најбоље то одиграо.

„Једном сам, после разговора са редитељем који ми је рекао да је Зоран узео да прочита комад, дошао у Српску кафану и затекао Радмиловића како завршава читање драме.

„Одбијао је да ради нешто што је мислио да није његов свет&qуот;, прича Ковачевић.

Тог дана му се Радмиловић насмејао и рекао: „Ја мислим да би од овога могло да се направи нешто лепо&qуот;.

„Тако да је ушао убрзо у пробе и мучио се пуно док није нашао тоналитет који ће касније да постане једно од његових заштитних знакова&qуот;, прича Ковачевић за ББЦ на српском.

У представи у којој игра човека који је дошао из завичаја у велики град „где птицу није видео двадесет година&qуот;, Радмиловић је знао да импровизује и додаје текст и радње.

Међутим, Ковачевић каже да је често оно што је изгледало импровизовано, заправо било добро планирано.

„Ми смо се договорили да на одређене теме може да дода и импровизује, јер је то било нешто што је радио у Ибију без престанка.

Наводи да је Радмиловић био веома прецизан човек и осмишљавао је те делове у односу на неку недељну или месечну политичку ситуацију да би се онда јавио редитељу и питао да ли би било паметно да убаци нове делове.

Додаје и да је било и ситуација када је Радмиловић у току представе нешто додавао, али не толико често, колико се публици можда чини.

На оно што је Радмиловић додавао, Ковачевић никада није имао примедбе.

„То је био тај стил и дух тог човека кога је он играо.&qуот;

---

Последњи пут на сцени

Милан Цаци Михаиловић са Радмиловићем је играо у Радовану Трећем.

„Одиграли смо је 299 пута, а спремали смо се да 18. јуна 1985. одиграмо 300. и да је телевизија сними са три камере&qуот;, прича Михаиловић.

Радмиловић је пре тога завршио у болници.

Захваљујући снимку 250. представе, бројне реплике из овог комада су заживеле и међу генерацијама рођеним после смрти глумца.

„Оно што постоји као снимак је радни снимак Позоришног музеја. Да се то није десило, Зоран би данас вероватно био мање популаран.

„Имам утисак да је Зоран данас популаран баш захваљујући том снимку.&qуот;

• Беким Фехмиу на ничијој земљи
• Водич за Кирка Дагласа и Југославију - за рођене у 21. веку
• Јужни ветар: „Серија која ће остати на дуже стазе”

Играјући са Зораном и осталим члановима Атељеа 212 у то време, Михаиловић је, каже, доживео много лепих тренутака.

„Дружили смо се лепо и често живели као породица. У овој згради смо проводили доста времена, сигурно више него са породицама, јер се много радило и играло.

„Некада смо имали и по две представе у дану, па трчиш са мале на велику сцену&qуот;, прича Михаиловић.

---

Приче из кафане и бифеа Атељеа 212 које су уграђене у ликове

Михаиловић и Ковачевић су са Радмиловићем проводили време и за кафанским столом, за којим су настале бројни ликови и анегдоте.

„Чувени драмски писац Борислав Михајловић Михиз је говорио да је најважнија позоришна институција - бифе.

„Није то био простор у коме се напијало, ту су се водили најозбиљнији разговори, о комаду, улози, култури, о друштвеним кретањима&qуот;, прича Михаиловић.

Атеље 212 је реновиран 1991, па бифе у коме су водили бројне разговоре данас не постоји.

На истом месту где је била и пре 37 година, када је у њој последњи пут био Радмиловић, у Светогорској улици у Београду, недалеко од Атељеа 212 и данас је Српска кафана.

Под столом, за којим су наводно седели глумци Слободан Алигрудић и Зоран Радмиловић, данас су две столице, а под њима бронзане ципеле.

На столу је Радмиловићев лик.

Пореклом Зајечарац, Радмиловић је са Душком Ковачевићем често баш ту говорио о завичају.

„Он (Зоран) је био из Зајечара, ја сам из Шапца. То су две сличне средине и по менталитету људи и по обичајима и по свему осталом и једноставно смо причали необичне приче, неке смешне догађаје из младости, детињства, о људима, наравима, карактерима&qуот;, каже Ковачевић.

Из тих прича су, наводи, настали бројни ликови.

• Милена Дравић - глумица која је очарала Хичкока, Формана, Џека Николсона
• Битка на Неретви: Филм који је довео Холивуд у СФРЈ
• Почеци српског филма на Јутјубу

У кафани су настале и многе анегдоте.

„Једном смо седели у Српској кафани, нас неколико. И Зоран је био ту. Наручивали смо доста и у једном тренутку затражили рачун, а келнер је рекао да је све плаћено.

„Ми смо питали како је све плаћено и он нам је показао на двојицу људи и рекао да су они платили.

„За суседним столом седела су двојица корпулентнијих млађих мушкараца, махнули су нам и рекли да је све у реду, а онда смо ми питали зашто су нам платили. Један од њих је пришао и рекао полугласно: 'зато што смо ми ваши тапкароши и ред је да вас частимо'&qуот;, прича Ковачевић.

На представе је бесплатно, кроз службени улаз позоришта, уводио војнике и студенте.

„Понављао је да војници и студенти морају да уђу. Њих десетак увек је уводио и онда су их распоређивали где могу да стоје&qуот;, присећа се Ковачевић.

---

Сећања на Радмиловића данас

Позориште у Зајечару, родном граду Зорана Радмиловића, носи његово име.

У том граду одржава се и фестивал Зоранови дани.

Пре неколико година, на кући у којој је рођен, постављена је табла која то говори, улица у којој је кућа носи његово име, а недалеко од зајечарског позоришта постављен му је споменик.

О Радмиловићу је написано неколико књига, снимљен је филм.

• Одлазак Власте Велисављевића - глумца „најведријег духа&qуот;
• Дорћолско народно позориште: Простор слободе на доњем Дорћолу
• Српско народно позориште - 160 година од оснивања најстаријег професионалног театра у Србији

Владимир Ђуричић, директор позоришта у Зајечару, каже да „иако је од смрти Зорана Радмиловића прошло је 37 година, он је данас, захваљујући енергији, начину глуме и свему што је унео у глуму, живљи него икада&qуот;.

„И младе генерације знају ко је Зоран Радмиловић. Било је доста глумаца сличних њему по квалитетима, али многи су заборављени. О Зорану сви све знају. О њему се и данас праве научни скупови, пишу се књиге&qуот;, прича Ђуричић.

„И наше позориште које постоји већ 70 година плете мрежу око Зорановог лика и дела и мислим да на најбољи начин негујемо успомену на великог српског, југословенског глумца, рођеног Зајечарца&qуот;, додаје Ђуричић.

---

Душан Ковачевић каже да је Зоран Радмиловић отишао у најбољим годинама за глуму, али да је урадио неизбрисиво.

„Дан-данас, када питате неке глумце који га нису видели за живота, знају на основу улога које је направио да је он у правом смислу митска појава у нашем позоришту.

Сестричина Зорана Радмиловића, сликарка Селена Вицковић, каже да јој је драго када на улици чује „неке клинце, који су се родили не тако давно, како изговарају реченице из представе, и неке његове импровизације&qуот;.

„Значи - жив је!&qуот;

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.21.2022)