Reči uzvraćaju ravnom merom

GLEĐ Za vreme groznica stavim pod moj jastuk „relaksan“ njegovu knjigu ne bi li mi odnela glavu do mog oblaka ali sa klizavih korica skliznem pravo kroz vrtlog naslova na stranicu poluodšivenu od listanja u pesmu sa svetalcem i malenim ogledalom u kom nikada ne uspem da prepoznam svoje lice i od cvokotanja skinem malo gleđi sa prednjih zuba pa je knjiga sve više moja a sve manje njegova jer je obložena mojim sedefom I tako klizim niz stranice i propadam kroz opne