Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jače osećam da je jaz nepremostiv. Taj čovek je tu; ja vidim njegove jasne oči koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuđuje me, nalazi da sam prosečan ili glup čovek.