Историја: Кремљ каже да се Русија није укаљала колонијализмом - да ли је то тачно

Од почетка инвазије на Украјину руска власт је на различите начине објашњавала акције и понекад самој себи противречила.

Председник Владимир Путин је оправдавао сопствене одлуке дела освајањима Петра Првог, утемељитеља Руске империје, али је и осуђивао колонијализам Запада.

Антиколонијалну реторику често користи и министар спољних послова Сергеј Лавров, негирајући притом колонијалну прошлост Русије.

Жеља Москве да говори о тим темама делује чудном у тренутку у којем она русификује окупиране територије Украјине и извози из њих житарице, сунцокрет и уметничке колекције.

Али ако повест овог рата можда и није написана, о прошлости ипак постоји консензус.

Присајединивши нове територије руске власти су уништавале и русификовале народе и експлоатисала природна богатства.

• Путин се упоредио са руским царом Петром Великим који је „враћао територије&qуот;
• Лавров за ББЦ: Русија није беспрекорна, али нема чега да се стиди
• Ужаси колонијализма: Како је и зашто осакаћено тело једног од највећих хероја Африке Патриса Лумумбе

„Земља која се колонијализује&qуот;

„Наша земља није умрљана крвавим злочинима колонијализма и увек је искрено подржавала Африканце у њиховој борби за ослобођење од колонијалног јарма&qуот;, писао је шеф министарства спољних послова Сергеј Лавров у колумни објављеној у штампи у Египту, Конгу, Уганди и Етиопији пред његову посету тим земљама.

Ове речи нису само покушај игре на рачун тема које су болне за читатеље.

Таква реторика се редовно јавља у наступима министра и изјавама министра и без неке нарочите везе са Африком.

У мају је, на пример, тврдио да је Запад освојио своје колоније, док Руска империја „није наметала естетске и моралне захтеве осталим народима када је ширила утицај.&qуот;

„Сви су сачували властит језик и традицију&qуот;, рекао је Лавров.

Историчари сматрају супротно.

„Русија је током читаве своје историје колонизовала околне просторе&qуот;, каже историчар Александар Еткинд, професор на Европском универзитету у Фиренци.

То не значи да је пут Руске империје био идентичан путу британске, француске или португалске.

За разлику од њих, држава Романових није освајала прекоморске територије, већ суседне земље.

• Извињење белгијског краља у Африци: Наш колонијални режим је био расистички
• Украдено афричко благо, бег од нациста и враћање дуга историји
• Колику одштету ће Немачка платити Намибији за геноцид

„Све бивше колонијалне империје су се распале, а бивше метрополе обрађују колонијалну прошлост и извињавају се за њу.

„А Русија не само да се не извињава, већ наставља те исте колинијалне и империјалистичке праксе&qуот;, каже историчар Георгије Касјанов, управник Лабораторије за истраживање сећања на Универзитету Марија Кири-Склодовска у Пољској.

О колонијализму су говорили још и предреволуциони стручњаци.

„Историја Русије је историја земље која се колонијализује. Простор колонизације у њој се ширио истовремено са њеном државном територијом&qуот;, писао је Василиј Кључевски, класик руске историјске науке.

У књизи „Унутрашња колонијализација: Руско империјално искуство&qуот; Еткинд цитира професора Казањског универзитета Афанасија Шапова који је објаснио руско освајање Сибира трагањем за крзном, кључном компонентом руског извоза која се може упоредити са нафтом у наше доба.

У Сибиру „месна племена су уништена у размерама које нису биле могуће у Индији; губици домородачког становништва су ближи ономе се догодило у Северној Америци&qуот;, пише Еткинд.

Други примери које историчари наводе су Кавкаски рат, најдужи у руској историји (1817-1864).

Циљ овог рата је био освајање Северног Кавказа који је био насељен независним планинским народима.

О политици у региону говоре и речи царског намесника генерала Јермолова који је обећао, на пример, да ће затворити Чечене „у њихове забачене, гладне страћаре&qуот;: глад је била једно од стредстава за постизање „смиривања&qуот;.

Истражитељи примећују да је чак и назив руске испоставе у Чеченији, тврђава Грозна, која је касније постала град Грозни, била свесно колонијална по карактеру.

Ермолов је практиковао казнене екпедиције ради „умиривања горштака&qуот; и његови наследници су наставили ту традицију.

Резултат освајања Кавказа је било физичко уништење и присилно исељење представника горских народа познато и као „мухаџирство&qуот; - прогон стотина хиљада Черкеза са њихове земље.

„Черкези нас мрзе. Ми смо их потиснули са њихових слободних пашњака; њихова насеља су разорена, читава племена уништена&qуот;, писао је Пушкин у „Путовању у Арзрум&qуот;.

Песник је решење проблема видео у преобраћању планинских народа у православље, али је и сам признао да је тај процес осуђен на пропаст.

Низ историчара сматра да је резултат Кавкаског рата геноцид черкеског народа.

Власти три руска региона, Кабардино-Балкарије, Адигеје и Карачајево-Черкезије, неколико пута су тражили од Москве да се призна геноцид Черкеза, али за сада га признаје само Грузија.

Место кавкаских народа који су исељени у Сибир, Казахстан и друге колонизоване територије заузели су руски и украјински сељаци.

Већ је крајем 19. века било основано Главна управа за пресељење при МУП-у, које је руководило тим процесом и издавало лист „Проблеми колонизације&qуот;.

Пресељење је постало важан аспект планова владе да реше проблеме сеоског питања у позној имерији.

Историчари не сумњају у колонијални карактер управе у Казахстану и Централној Азији сличан оном на Кавказу.

Русија је почела да додаје казашке земље још пре него што је формално постала империја, али процес освајања региона је био завршен тек 1890.

Такмичећи се за утицај са Британском империјом, Русија од средине 19. века осваја цео Западни Туркестан, како се тада називала област до границе с Авганистаном, Индијом и Кином.

Овим је покорила локалне канате и на појединим местима уништила хиљаде староседелаца.

Једна од последњих епизода освајања региона је био напад на тврђаву Геок-Тепе током похода на Ахал-теке под вођством генерала Скобељева.

Према разним извештајима, у тврђави Геок-Тепе је убијено неколико хиљада Туркмена.

У Петербургу је поход био протумачен као тријумф, но нису сви веровали у то.

Песник Семјон Надсон, будући идол либералне омладине, а у то време јункер на војној академији, посветио је Скобељеву стихове у којима га оптужује за сурово разарање мирне земље: „Твој пут је срамни пут!&qуот;.

Совјетски историчари су цитирали писмо Скобељева у којем се присећао:

„Мир у Азији је директно сразмеран маси посечених људи који тамо живе&qуот;.

„Убили смо две хиљаде Туркмена код Геок-Тепе; они који су остали живи дуго неће заборавити ту поуку; секли смо сабљама све што нам је дошло под руку&qуот;, писао је генерал.

Током Првог светског рата, 1916, у средишњој Азији је почео масовни устанак против руских колонизатора и царске власти, чији је узрок био указ о „реквизицији странаца&qуот; за позадинске радове.

Сурово је био угушен и то је довело до масовног бега Киргиза и Казаха у Кину.

Уџбеник Института за историју Универзитета у Санкт-Петербургу акције империје у региону назива колонијалном политиком која је била праћена „снажним двоструким угњетавањем простог народа&qуот;, иако инсистира да је руска власт донела овим народима предности цивилизације.

То је класични империјални аргумент - Француска, Британија и друге европске земље су оправдавале освајања ширењем културе и привођењем предностима цивилизације.

• Како Русија мења први град који је заузела у Украјини
• „Где сте били пре осам година” и „није све тако једноставно”: Како и зашто Руси правдају рат у Украјини
• „Најбољи период у историји земље&qуот;: Зашто Руси жале за СССР-ом

Да ли је Украјина била колонија?

Рат у Украјини је заоштрио спорне тачке њене историје.

Украјински мислиоци су још почетком 20. века говорили да је њихова земља руска колонија.

Међутим, историчар Георгиј Касјанов сматра да територије савремене Украјине нису биле класична колонија.

„Оне су биле део метрополе, понекад су и саме формирале метрополу и биле за Русију нешто слично Западу у 17. и почетком 18. века, када су рођени на овим територијама образовали елиту империје&qуот;, каже Касјанов.

До 2021. он је радио као управник одељења за новију историју и политику на Институту за историју Украјине при украјинској Националној академији наука (НАН).

Власт у Петербургу није сматрала да је Украјина колонија, каквом су отворено сматрали Кавказ и Централну Азију.

Империјална власт се држала концепције велике руске нације у коју су укључивали Украјинце и Белорусе и спроводили политику „русификације&qуот;, забрањујући издавање књига на украјинском језику чиме су постизали језичку асимилацију.

Георгиј Касјанов примећује да русификација вероватно није најбољи термин зато што су власти ове територије сматрале првобитно руским.

Према њиховом виђењу, они су се противили украјинизацији и ширењу украјинског као језика писмене културе.

Против тог концепта су се борили не само украјинска интелигенција, већ и низ руских либерала и социјалиста, противника царске власти.

Противречности се само истичу распадом империје.

Настала је независна Украјинска држава, али су већ 1919. власт у Кијеву уграбили бољшевици изнова поставивши Украјину у зависни положај од Русије.

У почетку је совјетска власт спроводила политику „коренизације&qуот; тако што је подстицала развој националних језика и културе.

Али се за време Стаљина враћа русификација и елементи империјалне идеологије.

Највећа трагедија је био Гладомор 1932-1933. године - глад у Украјини која је однела животе 3,9 милиона људи.

У Украјини је то званично прознато као геноцид и већина украјинских историчара је сагласно са тим одређењем.

• Гладомор у Украјини: Десет чињеница о трагедији велике глади која је убила милионе људи

Тако овај догађај карактерише и Рафаел Лемкин, аутор термина геноцид, што аргументује тиме што се истовремено са глађу уништавана и украјинска елита и украјинска црква, а у опустошеним селима су се населили руски сељаци.

Руски историчари се у основи не слажу са том концепцијом.

Они не негирају организовани карактер ове трагедије, али је сматрају резултатом Стаљинове политике одузимања имовине и колективизације која је тих година довела до глади у Казахстану, области око реке Волге и другим регионима.

Историчар Иван Лисјак-Рудницки је, на освоју студија о односима совјетске Украјине и Москве, 1972. предсказивао распад СССР.

Он је сматрао да је Совјетски Савез у суштини био колонијална империја, иако је прокламовао антиколонијалну идеологију.

„Режим који се уплео у неразрешиве противречности с приниципима, а из којих изводи своју легитимност, не може постојати много дуго&qуот;, писао је Иван Лисјак-Рудницки.

Еткинд сматра да Русија и дан данас у Украјини води колонијалну политику, али посебне употребе.

По његовом мишљењу, циљ руских власти није да се обезбеде ресурси, већ њу покреће реваншизам.

„Они освајају ту земљу не ради злата или угља, већ једноставно зато што им је већ припадала&qуот;.

Погледајте видео: Историјат неслагања Русије и Украјине

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.10.2022)