Светски дан хуманитарних радника: „Добијеш дупло више него што даш"

Отрежњујуће и испуњавајуће - тако Данијел, Филип и Срђан описују искуство које су стекли током хуманитарног рада у земљама попут Непала, Танзаније, Уганде и Кеније, хиљадама километара далеко од родног Балкана.

У далеке земље су их одвели различити поводи, али исте побуде, да помогну људима којима њихово мало, значи много.

„Чињеница да живимо у миру, имамо три оброка дневно, да смо здрави и да можемо да одемо код лекара када год нам нешто зафали, заправо је привилегија у односу на велику већину људи на свету&qуот;, каже Данијел Домић, орални хирург који већ годинама бесплатно пружа услуге у афричкој држави Танзанији.

Исти утисак стекли су и Филип Калинић из Задра, који је учествовао у изградњи школе на западу афричке државе Уганде, као и Срђан Поповић из Београда који је помагао сиромашнима у предграђу кенијске престонице, Најробија.

• Кад људи мисле једни на друге - осам солидарних ББЦ прича из Србије
• Иренина породица у акцији – помаже деци улице САД и Србије
• Кад се мале руке сложе и направе колаче за оне који немају

Основни подстицај за хуманитарни рад је спасавање живота и ублажавање патње, наводи се у приручнику Уједињених нација за деловање у кризним ситуацијама.

„Хуманост је главни покретач за одговор на кризу, било да је изазвана сукобом, насиљем или катастрофом коју је проузроковала природа или човек&qуот;, наводе из Уједињених нација.

Додаје се да је хуманитарна помоћ и заштита потребна за близу 274 милиона људи у 2022. години.

Сваке године, од 2009, 19. августа, Уједињене нације подсећају на важност подршке људима који су у кризним ситуацијама, као и на потребну безбедност хуманитарних радника.

Враћање осмеха на лице

Док је био студент, у јануару 2016. године, Данијел Домић из Панчева пријавио се за волонтерски пројекат у Непалу, јужноазијској држави која се протеже Хималајима.

„То је била прилика да отпутујем ван Европе и да у оквиру тог авантуристичког подухвата волонтирам као стоматолог&qуот;, каже он за ББЦ на српском.

Иако је Непал последњих година остварио напредак по питању индекса сиромаштва, готово пет милиона Непалаца нема редован приступ основним средствима за живот, као што су куће, храна, чиста средства за кување и школовање, наводи се у извештају Уницефа за 2021. годину.

Првобитни културолошки шок, и горак утисак који остављају призори немаштине и лоших услова у којима људи живе, убрзо је заменио изазован рад, каже Данијел.

По доласку у Непал се придружио локалним стоматолозима, па су школске сале претворене у импровизоване зубарске ординације.

„Поставили бисмо обичне пластичне столице у неколико редова, односно станица. У пару су радили волонтер из организације и локални стоматолог&qуот;, наводи.

Систем је функционисао - тамошњи зубари су прегледали пацијенте, а потом их упућивали даље на станице одређене за уклањање каменца и меких наслага и вађење или поправку зуба, на којима су радили волонтери.

„Носиш чеону лампу као што рудари имају, а не постоји сисаљка за пљувачку.

„Свако мало кажеш пацијенту да испљуне у кантицу која је била поред столице. Све је била велика импровизација&qуот;, присећа се 32-годишњи Данијел.

Захваљујући томе је научио да сложене захвате за које су потребни инструменти широко доступни у Европи, али не и у Непалу, уради што лакше и једноставније.

Иако му је мотив за далеки пут испрва био да прошири знање и упозна далеку земљу, ово искуство била је прекретница за Данијела да уплови у волонтерске воде.

„Почео сам да истражујем, углавном на интернету и било ми је чудно што неке волонтерске организације од заинтересованих траже изузетно велике своте новца за две-три недеље волонтирања у Африци&qуот;, каже.

То га је мотивисало да са колегом једноставно отпутује у Африку и са собом понесе пасте и четкице за зубе.

„Одлучио сам да ако на лицу места не нађем школу, стоматолошку ординацију или болницу у којој могу да волонтирам, поделим деци све што сам донео&qуот;, каже он.

Али није било потребно много времена да по доласку у источноафричку земљу Танзанију, оствари контакте и отвори ново поглавље у каријеру и животу.

„Од тог тренутка сам почео да размишљам о оснивању своје волонтерске организације&qуот;, каже.

Био је, каже, уверен да волонтирање заинтересоване не мора да кошта много, па се вратио у Беч, где је завршавао студије, и остварио замисао.

Основао је невладину организацију Дентист тхе Ворлд (Зубари света) 2016. године.

То је отворило пут волонтерима да се пријаве, а донаторима, попут стоматолошких фирми, универзитета и фондација, да подрже пројекте које је, бар једном годишње, организовао у Танзанији.

Скоро 90 одсто деце у Танзанији живи у лошим стамбеним и санитарним условима, према извештају Уницефа из 2019. године.

Долазак волонтерског тима стоматолога често је вест која се најављује на радију и у локалним медијима.

„Кад слетимо, углавном нас прими министар здравља, а последњи пут смо били код председника Занзибара (полуаутономне области у оквиру Танзаније)&qуот;, каже Данијел.

Он и тим од 16 волонтера прво неколико дана раде са пацијентима којима дају терапију.

„Поправљамо зубе, уклањамо каменац или ако применимо неку промену коју ми не можемо да санирамо или је можда мало опаснија, шаљемо их у локалну болницу&qуот;, објашњава.

Сви третмани су бесплатни, додаје.

У Занзибару такође уче децу да перу зубе и деле четкице и пасте.

„Дешава се да детету даш четкицу за зубе, а оно је понесе кући и онда цела породица пере зубе том истом четкицом.

„Зато је важна едукација у школама&qуот;, каже.

Пројекат је стопиран када је пандемија корона вируса потресла свет 2020. године.

„Надамо се да следеће године у марту настављамо&qуот;, каже Данијел.

Шамани уместо стоматолога

У земљама где волонтирају, људи углавном немају приступ стоматолозима, јер одлазак лекару поистовећују са плаћањем, каже Данијел.

„Они зато не иду код лекара, годинама трпе болове или то покушавају да реше на неки други начин тако што ће отићи код шамана или самоуких зубних терапеута&qуот;, каже.

Они којима су помогли у Африци и Непалу су веома захвални, додаје.

„Схватио сам да људи у неким другим крајевима света морају да пате и испаштају како бисмо ми овде живели тако лагодно и добро&qуот;, истиче Данијел.

Прелетео је хиљаде километара да помогне другима, али то искуство га је „спустило на земљу&qуот;, каже.

„Схватио сам да треба да ценим и поштујем све оно што сам увек имао и што имам&qуот;, наводи.

Данијел сада ради на Стоматолошкој клиници Медицинског универзитета у Бечу као орални хирург, а упоредо је на докторским студијама.

Упознајте Мартину из Хрватске која помаже сирочићима са албинизмом у Танзанији:

Торнадо Задар на западу Уганде

Тек свршени дипломирани инжењер грађевине Филип Калинић из Задра, одважио се на јединствену авантуру у фебруару 2017. године.

Одлучио се да новостечено слободно време и уштеђени новац искористи да учини добро дело.

Преко пријатеља је сазнао да двојица добротвора из Шпаније граде школу на западу Уганде, државе на истоку Африке.

„Првобитно је требало да одем да градим школу, а то је блиско мојој струци и сматрао сам да могу много да дам&qуот;, каже 29-годишњи Филип за ББЦ на српском.

Отишао је сам, додаје, а претходно је разменио само неколико мејлова са директором школе.

„Имао сам само две фотографије тих људи који ће ме дочекати.

„Тек кад сам слетео на секунду сам помислио да сам се можда залетео, да је требало да дођем са бар једним пријатељем, али све је кренуло на леп начин и нисам имао баш ниједан проблем&qуот;, каже Филип.

Око 56 одсто деце у Уганди ускраћено је основних услова за живот, док осморо од десеторо деце похађа основну, а једно од четворо средњу школу, према извештају Уницефа из 2021.

То јесте напредак у односу на пре десет година, али малолетнички бракови, тинејџерске трудноће, злостављања и школарине и даље многе одвраћају од школовања, додаје се.

Такође, велике су разлике у броју деце која имају приступ школама у богатијим и сиромашним, руралним срединама.

Филип је дошао у село Нкуринга које описује као „место у Србији где је бог рекао збогом или као кад се у Хрватској оде на планину Велебит&qуот;.

„Нема никаквог пута, куће су склепане и изгледа као неко село на нашем простору пре 100 година.

„Немаш тоалет, него једну грађевину на коју се попнеш и имаш само рупу&qуот;, наводи.

Месо је јео два пута за месец дана, али иако су га те „баналности&qуот; највише затекле, навикао се после две недеље, каже.

Међутим, одмах на почетку је изградња школе морала да се одложи, због непредвиђених околности.

„Предвиђено је да школа буде на брду, а да се у подножју ископа бунар како би деца имала текућу воду.

„За то је била потребна пумпа и требало је да помажем око тог сегмента&qуот;, објашњава.

Али киша је пореметила те планове, када је због падавина багер склизнуо низ брдо, одакле га је било тешко померити неко време.

Због тога је почео да волонтира у оближњој основној школи, првобитно сиротишту, и предаје математику, енглески и информатику.

„Упоредо смо изградили кошаркашки терен и ишли по околним школама и делили филтере за воду.

„Али прво планинариш осам сати да дођеш до школе, направљене од трске и блата&qуот;, каже.

Различита осећања су га преплавила када је видео хигијенске услове у којима деца живе, без струје у воде.

„Тај део приче је тежак, али видиш да су та деца мали борци. Чудо је колико су добри и весели&qуот;, каже он.

Једном дечаку је поклонио дрес кошаркашког клуба из Задра.

„Он сад тамо хода са дресом.

„Можда ће се сетити тога кад порасте и једног дана посетити Хрватску&qуот;, каже Филип.

Видео: Шта спаја Бујановац и Того

'Ти, ти си ми, у мислима'

Филипов пут у Уганду далеко се чуо - чак у родној Хрватској.

Све је почело од дочека који му је приређен у селу по доласку.

„Замисли дочек у тамо неком селу где нема светла, нема ничега, са гитаром коју су добили од некога и бубњевима и удараљкама које су сами направили&qуот;, присећа се.

Плес је трајао два сата, а посебно памти осећај за ритам који су деца показала.

„Онда ти кренеш плесати, а они умиру од смеха, јер ја ни близу нисам могао да погодим ритам&qуот;, наводи.

Мало по мало, кроз рад и дружење, Филип се спријатељио са домаћинима.

„После три недеље сам предложио професору музичког да пробамо да научимо клинце неку песму из Хрватске.

„Написали смо им речи песме Ти си ми у мислима Дина Дворника на таблу, а деца су то за два сата научила&qуот;, каже.

Он је снимио њихову изведбу песме и пратећи плес и поделио на друштвеним мрежама, а видео је обишао Хрватску и доспео у медије.

„Нисам могао да верујем када су ми деца две недеље касније на растанку отпевала ту песму, запамтили су све речи.

„Сад сам се најежио кад причам о томе&qуот;, присећа се Филип, показујући трнке на рукама.

'Животно сам дупло богатији'

Пред одлазак, Филип је хтео да им направи палачинке какве се једу у Хрватској, али то није био једноставан подухват.

„Два дана смо скупљали састојке и пешачили по околним селима&qуот;, наводи.

Труд се исплатио, додаје, када је видео њихове реакције, али растанак му је тешко пао.

„Поздрављаш се с људима и имаш осећај као да их остављаш&qуот;, присећа се.

То искуство га је променило - изгубио је страх од непознатог и имао осећај да је нешто постигао.

„Имам осећај као да сам животно сигурно дупло богатији&qуот;, каже.

Схватио је, додаје, да проблеми које је имао у Хрватској не могу да се пореде са тамошњим.

„Свако ко има прилику би требало да оде и проба да волонтира, зато што је 50 пута боље потрошити новац на овај начин него на неки свој гушт.

„Добијеш дупло више него што си дао&qуот;, сматра Филип.

Школа мира у којој ђаци из некада зараћених племена Уганде и Кеније уче заједно:

Од љубави до професије

Стицајем околности, отац Срђана Поповића из Београда је добио посао у Африци почетком 2000-их.

Срђан је тада као студент Правног факултета одлазио у посете оцу у престоницу Кеније, Најроби.

„Некад сам боравио тамо и дуже од шест месеци.

„Било ми је досадно да само седим у стану и шетам по ресторанима, што је углавном вид забаве за беле људе у Африци&qуот;, прича 44-годишњи Срђан за ББЦ на српском.

Једног дана је угледао православну цркву и одлучио да је посети.

„Ту сам упознао људе који су ми рекли да живе у сиротињском насељу, такозваном Кибера слему.

„Отишао сам тамо са њима и није ми било свеједно када сам видео тај ниво сиромаштва и живот у условима без текуће воде, струје и канализације&qуот;, каже Срђан.

Према извештају Уницефа из 2021. године, 16 милиона Кенијаца живи од мање од два долара дневно, што је случај и за 42 одсто деце.

Једно од четворо деце је неухрањено, док је 26 одсто закржљало. Око 59 одсто људи има приступ пијаћој води, али основним санитаријама само 29 одсто.

Када је Срђан први пут посетио једно од сиромашних насеља, нека деца су плакала и вриштала, каже.

„Питао сам их зашто, а рекли су ми да белци код њих долазе само када треба да их вакцинишу&qуот;, присећа се.

Срђану је једна посета била довољна да то постане редовна активност.

Ишао је сам, а у почетку је свакодневно носио слаткише, млеко или пелене.

Проводио је много времена са младима који тамо живе, каже.

Пошто је претходно остварио контакте у Најробију, главном граду Кеније, успео је да запосли око десеторо људи, углавном у кухињи или као конобаре, каже.

„Упркос свему, сви родитељи имају наду да ће им деца живети боље него они&qуот;, наводи.

На ову врсту „независног волонтирања&qуот;, како каже, када оде на терен и пита људе шта им треба, навело га је занимање за то како људи живе.

„Када дођете у Африку крећете се или по хотелима или ресторанима, у некој заједници која је туристичка или релативно богатија.

„Убрзо схватите да то није прави живот у Африци, а мене је занимало како живи просечан човек&qуот;, наводи Срђан.

Рад са сиромашнима, многобројним избеглицама из Сомалије у предграђу Најробија и дешавања у бившој Југославији, подстакла су га, каже, да се даље усавршава у пољу миграција.

Тренутно завршава мастер миграционих студија.

По повратку у Србију је завршио факултет и почео да ради у адвокатским канцеларијама.

„Али у једном тренутку видите да не уживате стопостотно у послу.

„Чак и у том периоду сам док сам радио у адвокатским канцеларијама, користио бих сваки одмор да одем као волонтер на неке програме&qуот;, присећа се.

Тако се 2008. године спаковао пут Данске.

Волонтирао је у организацији која се бави инклузијом странаца и оних којима је одобрен азил у држави.

„Радио сам највише са људима из Пакистана, Ирака и са Курдима&qуот;, наводи.

Наредно искуство је стекао у грчком избегличком центру пре него што је Европу потресла велика избегличка криза 2015. године.

„Већ тад су долазили људи из Авганисана, Ирака и Сирије.

„Ту сам употпунио знање о процедурама за стицање азила, остварио контакте и добар однос са корисницима&qуот;, наводи.

Тада је пожелео да то постане његово занимање.

„Кад је кренуо први талас миграната у Србији, одмах сам се пријавио за волонтирање&qуот;, наводи.

У почетку је носио хигијенске пакете, храну и водио мигранте код лекара.

Убрзо је, каже, прешао у Прихватни центар Адашевци, код Шида.

„Ту почиње моја каријера где сам радио са људима на систему упућивања, објашњавања система азила у Србији, азилне процедуре, могућности останка и упознавање са свим правима које они као мигранти имају у Србији.

„После сам једно време заступао клијенте пред Канцеларијом за азил у Србији&qуот;, каже Срђан.

Посао га је навео у Прихватни центар у Прешеву, сигурну кућу за малолетне мигранте, да би се сада усталио у Инфо парку, центру за заштиту, едукацију и оснаживање избеглица.

'Африка је моја трајна љубав'

Срђан жели да једног дана поново посети Африку.

„Али овог пута бих отишао као професионалац.

„Мислим да бих сада са овим знањем и искуством могао много више да допринесем у области хуманитарног рада&qуот;, наводи.

А њему лично, каже, то доноси емотивно и професионално задовољство.

„Колико год да вам је тешко и да сте уморни, када сазнате да сте неком бар мало помогли, то поништава сву патњу коју сте видели&qуот;, истиче.

Упознајте најстарију волонтерску Црвеног крста Србије

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.19.2022)