Оскар Давичо: Хана

И Ја, син мутнога ловца, и видра и овца, заволео сам у граду колонијалну Хану, кћер тужнога трговца, јевреја удовца, крај гробља што је држао бакалницу и механу. Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета и сад слеп сам за вас, зрикави шатровци. Љубав је тако сама и тако пуна света. Љубав је светионик и спасени поморци. Од ње ми горе очи – жаруље сред руље, од ње зру море и мреже, рибе и риболовци, конопцем водопада пужу са њом јегуље и цвркућу зликовци