Турска, путовања и историја: Подземни град у којем је живело 20.000 људи

Снажни налети подизали су растресито тло у ваздух док сам пешачила Долином љубави у Кападокији.

Ружичасти и жути обронци обојили су валовити пејзаж избраздан тамноцрвеним кањонима, а у даљини су се назирале камене формације димњака.

Било је сушно, вруће, ветровито и разорно лепо.

Пре миленијума, ово нестабилно, вулканско окружење природно је исклесало торњеве који ме окружују у купасте облике налик печуркама, који сада привлаче милионе посетилаца на пешачење или балон на врући ваздух у централном турском региону.

Али испод трошне површине Кападокије, вековима је лежало скривено чудо једнако огромних размера.

Подземни град где је месецима могло да се сакрије и до 20.000 људи.

• Завирите у удаљени кутак Грчке који не постоји ни на мапи
• Последњи говорници древне Спарте
• Царство које Астеци нису могли да освоје

Древни град Еленгубу, данас познат као Деринкују, укопан је више од 85 метара испод површине, обухватајући 18 нивоа тунела.

Највећи ископани подземни град на свету био је у скоро сталној употреби хиљадама година, мењајући руке од Фригијаца преко Персијанаца до хришћана византијског доба.

Кападокијски Грци су га коначно напустили 1920-их када су се суочили са поразом током грчко-турског рата и нагло масовно побегли у Грчку.

Не само да се његове просторије налик пећинама протежу стотинама километара, већ се сматра да би више од 200 малих, одвојених подземних градова који су такође откривени у региону, могли бити повезани са овим тунелима, стварајући огромну подземну мрежу.

Према мом водичу, Сулејману, Деринкују је „поново открио&qуот; тек 1963. анонимни мештанин који је стално губио кокошке.

Док је реновирао дом, живина би нестајала у малој пукотини насталој током преуређења, где им се губи сваки траг.

После детаљнијег истраживања и копања, Турчин је открио мрачни пролаз.

Био је то први од више од 600 улаза пронађених у приватним кућама који воде до подземног града Деринкују.

Ископавање је почело одмах, откривајући замршену мрежу подземних настамби, складишта суве хране, штала за стоку, школе, винарије, па чак и капелу.

Била је то читава цивилизација безбедно ушушкана под земљом.

Хиљаде турских, најмање клаустрофобичних туриста убрзо су запљуснуле пећински град, а 1985. регион је додат на Унескову листу светске баштине.

Тачан датум изградње града остаје споран, али Анабаза, коју је написао Ксенофонт из Атине око 370. године пре нове ере, најстарије је писано дело у којем се помиње Деринкују.

У књизи он помиње људе из Анатолије, у или близу региона Кападокије, који живе под земљом у ископаним кућама, а не у популарнијим пећинама на литицама које су добро познате у том подручју.

Према Андреи Диђорђи, ванредној професорки класичних студија на Државном универзитету Флориде, Кападокија је јединствено погодна за ову врсту подземне изградње због недостатка воде у тлу и њене савитљиве стене која се лако може обликовати.

„Геоморфологија региона погодује копању подземних простора&qуот;, рекла је она, објашњавајући да би локалну седру, или кречњачку земљу, било прилично лако исклесати једноставним алатима попут лопата и крампова.

Овај исти пирокластичан материјал је природно искован у бајковите димњаке и фаличке торњеве који вире изнад земље.

• Трагом историје: Како је Зрењанин добио Малу Барселону, пре него што је нестала у мочвари
• Чудовишта из морских дубина - од чега су морнари зазирали од давнина
• Мистерија последњег упоришта витезова Темплара

Али коме приписати креацију Деринкујуа остаје делимична мистерија.

Основа за широку мрежу подземних пећина се често приписује Хетитима, „који су можда ископали првих неколико нивоа у стени када су их нападали Фригијци око 1200. године пре нове ере&qуот;, каже Бертини, стручњак за Медитеранске пећинске настамбе, у есеју о регионалној пећинској архитектури.

Додајући тежину овој хипотези, хетитски артефакти су пронађени унутар Деринкујуа.

Међутим, највећи део града су вероватно изградили Фригијци, високо квалификовани архитекти из гвозденог доба који су имали средства за изградњу сложених подземних објеката.

„Фригијци су били једно од најистакнутијих раних царстава у Анадолији&qуот;, објаснила је Диђорђи.

„Они су се развили широм западне Анадолије крајем првог миленијума пре нове ере и имали су наклоност за монументализацију стенских формација и стварање изванредних камених фасада.

Иако недостижно, њихово краљевство се проширило на већину западне и централне Анадолије, међу којима и област Деринкујуа.&qуот;

Првобитно, Деринкују је вероватно коришћен за складиштење робе, али је његова примарна намена била привремено уточиште од страних освајача, док је Кападокија видела сталан проток доминантних империја током векова.

„Сукцесија империја и њихов утицај на пејзаже Анадолије објашњавају прибегавање подземним склоништима као што је Деринкују&qуот;, објаснила је Диђорђи.

„Међутим, у време (7. век) исламских напада (на претежно хришћанско Византијско царство), те настамбе су у потпуности искоришћене.&qуот;

Док су Фригијци, Персијанци и Селџуци, између осталих, насељавали регион и проширили се на подземни град у наредним вековима, становништво Деринкујуа је порасло до врхунца током византијске ере, са скоро 20.000 становника који су живели под земљом.

Данас можете искусити мучну стварност живота под земљом за само 60 турских лира (3,30 евра).

Док сам се спуштала у мемљиве, уске тунеле, зидова поцрнелих од чађи због вековног паљења бакљи, почео је да се јавља осећај клаустрофобије.

Међутим, домишљатост разних империја које су се проширила на Деринкују убрзо је постала очигледна.

Намерно уски, кратки ходници приморавали су посетиоце да се крећу лавиринтом ходника и стамбених објеката погнути и у низу - очигледно неприкладан положај за уљезе.

Пригушено осветљене лампама, округле громаде тешке пола тоне блокирале су врата између сваког од 18 нивоа и могле су се померати само изнутра.

Мале, савршено округле рупе у средишту ових позамашних врата омогућиле би становницима да убијају освајаче док би одржавали сигуран периметар.

„Живот под земљом је вероватно био веома тежак&qуот;, додао је мој водич Сулејман.

„Становници су вршили нужду у затвореним глиненим посудама, живели уз светлост бакљи, а лешеве одлагали у (одређеним) подручјима.&qуот;

Сваки ниво града је пажљиво пројектован за специфичне намене.

Стока је држана у шталама најближим површини како би се смањио мирис и токсични гасови које производи стока, као и обезбедио топли слој живе изолације за хладне месеце.

Унутрашњи слојеви града садржавали су настамбе, подруме, школе и просторе за састанке.

Препознатљива по јединственим бачвастим плафонима, традиционална византијска мисионарска школа, заједно са суседним просторијама за учење, налази се на другом спрату.

Према Диђорђи, „докази за производњу вина су утемељени на присуству подрума, каца за пресовање и амфора (високих тегли са две ручке и уског грла)&qуот;.

Ове специјализоване просторије указују на то да су становници Деринкујуа били спремни да проводе месеце испод површине.

Али најимпресивнији је сложен систем вентилације и заштићени бунар који би цео град снабдевао свежим ваздухом и чистом водом.

У ствари, сматра се да је рана изградња Деринкујуа била усредсређена на ова два основна елемента.

Више од 50 вентилационих шахтова, који су омогућавали природни проток ваздуха између бројних градских станова и ходника, распоређено је по целом граду како би се избегли потенцијално фатални напади на њихово снабдевање ваздухом.

Бунар је ископан на више од 55 метара дубине и грађани су га лако могли одсећи одоздо.

Иако је изградња Деринкујуа заиста била генијална, то није једини подземни град у Кападокији.

Са 445 квадратних километара, то је само највећи од 200 подземних градова испод анадолијских равница.

Више од 40 ових мањих градова налази се на три или више нивоа дубоко испод површине.

Многи су повезани са Деринкујуом преко пажљиво ископаних тунела, од којих се неки протежу и до 9 километара.

Сви су опремљени путевима за евакуацију у случају да је неопходан хитан повратак на површину.

Али све подземне тајне Кападокије још нису ископане.

Нови и потенцијално још већи подземни град откривен је 2014. године, испод регије Невшехир.

Деринкујуова жива прича се завршила 1923. када су се евакуисали кападокијски Грци.

Више од 2.000 година после вероватног стварања града, Деринкују је последњи пут напуштен.

Његово постојање је било готово заборављено у модерном свету све док неке залутале кокошке нису вратиле подземни град у средиште интересовања.

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.26.2022)