Филм и Холивуд: Џон Хјустон - све само да живот не буде једноличан и досадан

Хјустон није ни намеравао да се бави филмом, а с правом га сматрају једним од најважнијих редитеља свих времена.

BBC News 28.08.2022 | Мишко Билбија - новинар

Прва ствар коју интернет понуди у претраживању имена славног америчког режисера, глумца, сценаристе и визуелног уметника Џона Хјустона је, поред јединице на Википедији, питање: „Да ли се Џон Хјустон одрекао америчког држављанства?&qуот;

Овакав шокантан исход безазлене претраге по вебу који нам је приредио алгоритам, сортирајући и потом и одговарајући на нашу знатижељу, проблематичан је чак и онима који су погледали један једини Хјустонов филм.

Џон Хјустон је, наиме, један од највећих америчких и светских редитеља свих времена, уметник који је иза себе оставио једну од најузбудљивијих филмографија која се може замислити и живот узбудљивији од било ког филма.

Али о томе нешто касније.

За почетак, неких 35 година од његове смрти, не би било лоше одговорити на то бесмислено питање - да, урадио је то 1964. године, иако је још од 1952. живео у Ирској.

У Ирску га није отерала само љубав према тој земљи и њеним уметницима, већ и презир према Џозефу Мекартију, републиканском сенатору из Висконсина, познатог по оптужбама за нелојалност, субверзију и издају које нису подразумевале било какве доказе.

Хјустон је одлуку о одрицању од америчког држављанства објаснио новинарима једном реченицом: „Верујем да би свако требало да буде држављанин земље у којој и живи&qуот;.

Ирској се одужио на многе начине, али сву љубав коју је у себи имао за ту земљу и њен народ сместио је у само 80-ак минута његовог последњег ремек-дела, адаптацију кратке приче Џејмса Џојса која затвара збирку Даблинци, филма Мртви из 1987. године.

Хјустон није мислио да ће то бити његов последњи филм иако га је режирао из инвалидских колица, али су Мртви ипак приказани неколико месеци након његове смрти.

Свеједно, по свему је овај филм морао да буде његов последњи поклон свету.

Симболика је превише снажна за било какво другачије тумачење. Сценарио за филм је написао његов син Тони, а главну женску улогу је одиграла ћерка Анђелика.

Хјустон је, без дилеме, направио велики број филмова који су на први поглед много директније утицали на историју филмске уметности него филм Мртви - уосталом, наслови попут Малтешког сокола, Блага Сијера Мадре, Острва Ларго, Џунгле на асфалту или Афричке краљице говоре о невероватном благу које крије његов опус.

Па како онда представити овог невероватног уметника новим генерацијама филмофила?

Александар С. Јанковић, професор на Факултету драмских уметности који студентима, између осталог, предаје и историју филма, каже да је за потребе предавања Џона Хјустона спојио са Клинтом Иствудом.

„Њих двојица имају додирну тачку у филму Бели ловац, црно срце и зато тај филм и пуштам као егземплар животних ставова обојице&qуот;, каже Јанковић.

Клинт Иствуд је режирао и игра главну улогу у овом авантуристичком филму, адаптираном по истоименој књизи Петера Виртела, коаутора и самог сценарија заједно са Џејмсом Бриџисом и Бартом Кенедијем.

Филм представља сећање на искуства Виртела током снимања Хјустонове Афричке краљице 1951. године. Главни јунак Белог ловца, редитељ Џон Вилсон, осмишљен је управо на лику Џона Хјустона.

„Такође, од када се појавио Нетфликсов докуменатарац Фиве Цаме Бацк и тај филм додајем као обавезну литературу. У суштини, трудим се да нагласим Хјустонову версатилност, то јест, сналажење у разним жанровима, од ноара преко вестерна, па све до мјузикла&qуот;, каже Јанковић.

Он додаје да је и „завршни Хјустонов триптих је такође важан. Част Прицијевих, Под вулканом и Мртви, као најбољи пример лабудове песме или сопственог епитафа.&qуот;

„Атмосфера у свим Хјустоновим филмовима је поприлично различита и ту је његова ерудиција веома битна. Уосталом, ради се о једном од 'најличнијих' холивудских редитеља&qуот;, каже Јанковић.

Филмографија Џона Хјустона је „диверзивна у свим фазама, као што је у рокенрол смислу дискографија Боба Дилана или Елвиса Костела&qуот;.

„Последња његова стваралачка фаза ми је посебно драга јер сам њен савременик и филмове попут Човека који је желео да буде краљ, Бекства у победу, Ени и Испод вулкана сам гледао у биоскопима. Ту су, наравно, и свеобухватајући Мртви&qуот;, оцењује Јанковић.

Рани Хјустон

Сам Хјустон није ни планирао да се бави филмовима.

Уосталом, само пар цртица из његовог детињства довољне су да наговесте цео његов живот.

Рођен је у граду Невада у држави Мисури и већ је са три године био на позоришној бини.

Почео је као путник и луталица или скитница; од седме године интензивно да путује са оцем, Волтером Хјустоном, глумцем, Оскаровцем који је ову награду добио за улогу у синовљевом филму Благо Сијера Мадре, и мајком Реом, спортском новинарком.

Са 14 је постао боксер, касније освојио аматерски појас у Калифорнији и оставио бокс - у којем је од 25 борби добио чак 22 - због поломљеног носа и уписао уметничку школу.

Додајте свему овоме и његову неутаживу жеђ за женама. алкохолом и филмом - и добијате Џона Хјустона ког сви знамо.

Иако талентован као сликар, ни у школи се није дуго задржао, па се убрзо опробао и као новинар, глумац, коњички официр у Мексику, а пошто је усмртио једног пешака у саобраћајном удесу, вратио се лутању и виђан је по улицама Лондона и Париза.

Тако буран и испуњен живот је водио до самог краја, а у филму се пронашао тек као 31-годишњак - прво као сценариста, а затим, пет година касније и као редитељ дебитантског Малтешког сокола.

Мртви су стигли четрдесетак филмова касније.

Director John Huston (1906 - 1987) sets up a shot for the film 'Moby Dick', circa 1956. — Џон Хјустон поставља кадар на сету филма Моби Дик, 1956. године

Увек у потрази за нечим

Хјустон је објаснио сопствени однос према филму током његових формативних година у интервјуу Џозефу Персику 1982, Хјустон је причао да у годинама док је одрастао,„клинци у то време нису опседали биоскопе.&qуот;

„Није било залуђеника за филм, глумцима нико није тражио аутограме и није постојала та опседнутост познатим.

„Наравно, девојке су волеле Рудолфа Валентина, али филмови никога у мом друштву нису претерано занимали.

„Ни до данас се у мом случају то није променило. У различитим периодима мог живота, бокс, писање, коњи и уметност су били подједнако важни за мене као и прављење филмова&qуот;, говорио је редитељ.

Баш као и његови филмски јунаци, Хјустон није имао мира.

Увек у потрази за нечим - благом, статуетом црне птице, боксерском титулом, пленом у лову или коцкарници, правом женом - али увек и у сукобу са сваким ко би угрозио његове уметничке замисли и слободе.

Прича о судбини филма Црвена значка за храброст указује на Хјустонов однос према уметности и свему што је прати.

Сама идеја да Хјустон режира филм по роману Стивена Крејна је била грандиозна.

Крејн је овај амерички класик о Грађанском рату који се и данас води као један од најреалистичнијих приказа овог - или било ког другог - рата написао са само 23 године, а рођен је након овог крвавог свеамеричког сукоба.

Хјустон је, за почетак, одабрао одликованог ветерана Другог светског рата Одија Марфија да игра младог војника Уније који из страха бежи из јединице, али се касније враћа у борбу.

МГМ студио је сматрао да је овај филм превише антиратни за период после самог рата. Челници студија су, практично без Хјустоновог знања, скратили филм на само 69 минута и избацили неке од сцена које је он сматрао кључним.

Тако су њиховом редитељу и несвесно доделили исти третман какав је код издавача имао и сам Крејн, чији је роман у почетку био искасапљен разним уредничким и цензорским маказама.

„Никада нисам направио филм који је био тако омражен&qуот;, каже Хјустон у поменутом интервјуу..

„Када смо га први пут приказали публици, људи су излазили из дворане. Не само пар њих, већ су читави редови напуштали салу. Одлазили су док су се на платну одвијале сцене за које сам ја сматрао да су кључне.&qуот;

Био је то, говорио је редитељ, „један од најмрачнијих периода мог живота.&qуот;

Пре него што је филм и званично приказан 1951, Хјустон је отишао из Холивуда на снимање филма Афричка краљица.

Студио је, међутим, узео ствар у своје руке. Изменили су сам почетак филма и избацили више од половине монтираног материјала.

„Филм дугачак 135, свели су на 69 минута&qуот;, наставља Хјустон, али потом можда и изненађује сопственим ставом.

„Не кривим студио за бригу о филму. Могу да разумем њихову жељу да избегну ужасан исход. Верујем да сваки филм мора да исплати сам себе. Ако се то не догоди, то је проблем и за његове следбенике, јер нико више неће добити прилику да буде иновативан&qуот;.

И неколико деценија касније, Хјустон каже да и даље мисли да је „Црвена значка био добар филм онако како сам га оригинално направио.

„Занимљиво је да су ме, 25 година касније, звали из студија МГМ да питају да ли сам којим случајем сачувао оригиналну копију филма.

„Наравно да нисам. Изгубљен је за сва времена&qуот;.

А онда је те исте године приказана и Афричка краљица, један од шест филмова које је снимио са Хемфријем Богартом.

Затим је отишао у Париз да снима Мулен Руж, а анти-комунистичко лудило у Америци га је и задржало у Европи.

Романи као инспирација за филмове

Хјустон је волео да прави филмове према великим литерарним делима.

Поред Дешијела Хемета (Малтешки соко) и поменутог Крејна, филмски се рвао и са другим писцима: Си Ес Форестером (Афричка краљица), Херманом Мелвилом (Моби Дик), Артуром Милером (Неприлагођени), Тенесијем Вилијамсом (Ноћ игуане), Радјардом Киплингом (Човек који је желео да буде краљ), Фленеријем О'Конором (Успех по сваку цену), Малколмом Лоуријем (Под вулканом) и Џејмсом Џојсом (Мртви).

Волео је и да глуми, али не претерано.

„Не видим себе као глумца. Само узмем паре и уживам. Веома ми је било лако да глумим. А сви се успут понашају као да им чиним огромну услугу што сам пристао на улогу&qуот;, говорио је.

Свакако, неке од тих лаких улога се не заборављају, на пример у филмовима Кинеска четврт Романа Поланског или Кардинал Ота Преминџера.

Или неку од оних бројних продукција које је сопственим појављивањем сачувао од заборава - на пример, Пипци из 1977, или било који италијански треш у којем се опробао.

Све само да живот не буде једноличан и досадан.

Радио је и у систему великих студија, али се касније опробао и у оквиру независних продукција.

И било му је свеједно, јер је сматрао да су само таленат и одабир доброг материјала важни.

Пороци

Набрајање Хјустонових филмова води ка писању књига, есеја, дисертација и озбиљних анализа.

Уосталом, бројне књиге написане о њему, као и дела која је сам потписао, посебан су део његове енциклопедијске јединице.

Ипак, чак ни најстудиознији есеји о Хјустону тешко да могу да буду комплетна без осврта на редитељев приватан живот који је на подједнако узбудљив начин осликавао његов лик и дело.

Нарочито део који се тиче жена и алкохола.

Један биограф га је описао као „компулсивног сатира&qуот;. Имао је пет жена: у 18. години се оженио са Дороти Харви, затим са ирском аристократкињом Лесли Блек, па са глумицом Евелин Киз, затим са балерином Рики Сомом, мајком ћерке Анђелине и сина Тонија и, коначно, са наследницом Селест Шејн.

Хјустон их је поређао на њему карактеристичан начин: ученица, госпођа, филмска глумица, балерина и крокодил.

Actor, director, screenwriter John Huston (1906 – 1987) filming 'Alfred Hitchcock Presents Man From The South', Las Vegas, February 9, 1985.

У другом ешалону су биле бројне љубавнице, међу којима је и мајка његовог другог сина Денија, као и глумица Мери Астор, бивша жена Хенрија Фонде, италијанска грофица Афдера и много других.

Ипак, неки тврде да је волео само једну, Маријету Фицџералд.

Причало се да је и на самртној постељи, када је имао 81 годину, њен долазак проузроковао да његов електрокардиограм полуди.

Ову дирљиву и романтичну анегдоту/цртицу прати још једна која иде у прилог његовом цинизму: Евелин Киз му је једном приликом, када јој је већ било доста да спаваћу собу дели не само са Хјустоном, већ и са његовим кућним љубимцем мајмуном, рекла да мора да одлучи.

„Или ја или животиња&qуот;, гласио је њен ултиматум.

Одговор је врло прецизно одредио Хјустонове приоритете: „Жао ми је драга, али заиста не бих поднео да се одвојим од мајмуна&qуот;.

Приче о алкохолу такође говоре о истинској потреби овог ексцентрика да живот живи само по сопственим правилима и нахођењима.

О томе сведочи и његов верни компањон Хемфри Богарт, чији апетит за алкохолом такође заслужује посебан осврт.

Богарт тврди да су њих двојица били толико наливени вискијем на снимању Афричке краљице, да су „све муве које би се усудиле да нас пецну, моментално падале мртве&qуот;.

И Клинт Иствуд је био запањен: „Обично људи који воде овакав живот, не доживе ни 40. годину&qуот;.

На крају га је вероватно убио дуван - 1987. године умро од емфизема плућа.

Остаће запамћен као високи господин обично обучен у солидно скројено енглеско одело - сако од твида, капа или шешир, груби сомот, ручно израђене кожне ципеле.

Или у верзији после путовања, коју је највише волела његова кћер Анђелика - у кимону, са каубојским чизмама, Навахо појасом, или огрнут у тканине које је доносио из Индије, Марока, Авганистана…

Какве би филмове Хјустон данас снимао

Хјустона и његових филмова нема већ 35 година. Сви који памте то време и његов опус, када дођу овакви јубилеји, осећају ненадокнадиву празнину.

Хјустонове трагове нико није успео да попуни, па отуд и знатижеља за тим какве би филмове правио славни редитељ да је којим случајем данас у стваралачком напону.

Да ли би можда био део Марвеловог универзума или би снимао филмове са Николасом Кејџом и Лијамом Нисоном?

Александар С. Јанковић нема пуно дилема.

„Не верујем да би снимао филмове као Орсон Велс на крају каријере или (Френсис Форд) Копола који је након Дракуле ушао у неки свој, самодовољни свемир&qуот;, каже.

„Редитељи класичног Холивуда имају специфичан интегритет и зато мислим да је... Клинт Иствуд прави Хјустонов епигон и у том смислу би вероватно снимао филмове о остарелим аутсајдерима који се жртвују за веће добро, као Алберт Фини у Вулкану или Иствуд у Гран Торину.

„Овај потоњи филм би без проблема могао да потпише и сам Хјустон&qуот;.

Хјустон је, ипак, одабрао другачији крај.

На крају је „Хјустон ипак посегао за нечим лирским, а не епским&qуот;.

„Зато Мртви и јесу, иако представљају један трансцедентован филмски наратив, један од његових најбољих филмова&qуот;, оцењује Јанковић.

Некада би, у сусрет оваквим годишњицама, телевизије приређивале циклус пригодних и репрезентативних филмова, можда и са понеком пратећом емисијом и гостима који би упућивали млађе генерације у дело овакве легенде.

Заборавите на та времена. Срећом, сада можемо и сами да се снађемо и за само неколико минута пронађемо све што нам је потребно за један Хјустон маратон.

Све, осим оригиналне верзије Црвене значке за храброст.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.28.2022)