Svemirska istraživanja: NASA misija koja je uživo iz svemira poslala poruku za milijardu ljudi

Dvadeset prvi je decembar 1968. godine, 7:50 uveče, u Kejp Kenediju, na Floridi.

Posada Apola 8 - Frenk Borman, Džim Lavel i Bil Anders - vezana je u sedištima, nekih 100 metara iznad zemlje, na vrhu prve rakete Saturn 5 sa ljudskom posadom, najmoćnije mašine ikad napravljene.

I dok su isticale poslednje sekunde do lansiranja, preostalo je vrlo malo toga da se kaže, a još manje da se uradi.

Ispod njih će se zapaliti oko četiri miliona litara goriva.

Oni su, kako je BBC komentator primetio, „sedeli na ekvivalentu ogromne bombe".

Svaki mogući razlog za zabrinutost je postojao.

• „Limena konzerva iznad sveta” - pripreme Jurija Gagarina za istorijski let
• Najdublji pogled u univerzum do sada u boji
• Može li Nasin svemirski teleskop da otkrije vanzemaljski život

Tokom prethodnog testiranja poletanja Saturna 5 bez ljudske posade, nekoliko meseci ranije, snažne vibracije i gravitaciona sila ubrzo nakon lansiranja najverovatnije bi ubili svakoga ko se nalazio u kabini.

Iako je raketa u međuvremenu modifikovana, Bormanovu ženu je NASA diskretno upozorila da njen muž ima oko 50 odsto šanse da preživi misiju.

Performanse rakete Saturn 5 nije bilo jedino što je brinulo upravu NASA-e.

Apolo 8 bila je misija mnogo toga prvog - ogroman korak napred u trci da se čovek prvi put spusti na Mesec.

Trebalo je da bude prva svemirska letilica sa ljudskom posadom koja će napustiti orbitu Zemlje, prva koja će kružiti oko Meseca i prva koja će se vratiti na Zemlju pri neverovatnoj brzini od 40.000 kilometara na čas.

Misija je bila sračunati rizik svemirske agencije da se stigne do našeg prvog suseda u svemiru pre Sovjetskog Saveza.

„Bila je to veoma, veoma hrabra odluka", kaže Tizel Mjuir-Harmoni, kustoskinja za Apolo pri Nacionalnom vazduhoplovnom i svemirskom muzeju u Vašingtonu.

„Svi u okviru agencije znali su da je to jedna izuzetno rizična misija i bilo je mnogo kritika, najslavnija od britanskog astronoma ser Bernarda Lovela, da Sjedinjene Američke Države rizikuje ljudske živote."

Apolo 8 zapravo nikad nije trebalo da bude toliko ambiciozan projekat.

Prvobitno je planiran kao prvi test Apolo sletača u zemaljskoj orbiti, ali je izrada sletača kasnila.

Na sve to, CIA je upozorila da obaveštajni podaci ukazuju kako se Sovjeti spremaju da isprobaju vlastiti let sa ljudskom posadom oko Meseca (možete da pročitate koliko su zapravo bili blizu toga ovde.)

„Svi zaboravljaju da Apolo program nije bio putovanje radi istraživanja ili naučnih otkrića, već bitka u Hladnom ratu", kaže Borman, „a mi smo bili hladnoratovski ratnici."

Uprkos sumnjičavosti njegovih šefova, i posle svega četiri meseca ubrzane obuke, Borman, bivši pilot vojnih borbenih aviona, kaže da nikad nije sumnjao da će misija biti uspešna.

„Morali smo da promenimo našu misiju da bismo uspeli da ostvarimo sletanje na Mesec pre kraja decenije, kao što je obećao predsednik Kenedi", kaže Borman.

„Po mom mišljenju, misija je bila izuzetno važna ne samo za SAD, već i za slobodne ljude svuda."

Kad su motori pokrenuti i počelo je odbrojavanje unazad, Saturn 5 se polako podigao sa platforme i počeo da ubrzava do vedrog plavog neba Floride.

„Osećao sam se kao da se nalazim na vrhu igle", kaže Borman.

„Buka je odavala utisak ogromne snage - imao sam osećaj kao da sam ostavljen da se sam vozim, umesto što imam kontrolu nad bilo čim."

„Postalo je veoma teško da se diše, gotovo nemoguće da se mrda i oči su vam se spljoštile tako da ste dobili tunelski vid", priseća se on.

„Bio je to vrlo neobičan osećaj."

Osam minuta kasnije oni su se našli u orbiti.

Jednu i po orbitu kasnije, aktivirali su raketni motor trećeg stadijuma i poleteli od Zemlje ka Mesecu.

Potom, dva dana i 402.000 kilometara kasnije, u 8.55 po Griničkom vremenu na Badnje veče, Borman je pokrenuo ključni motor na Apolovom servisnom modulu koji će prebaciti svemirsku letelicu u orbitu oko Meseca.

„Mislim da smo ostavili motor da radi oko četiri minuta kako bismo se dovoljno usporili i mogli da uđemo u lunarnu orbitu", priseća se Borman.

„Bio sam na oko tri četvrtine tog procesa kad smo pogledali dole i ugledali Mesec."

Ova posada bili su prvi ljudi koji su ikada videli drugu stranu Meseca rođenim očima.

„Mislim da me ništa od onoga što sam učio nije pripremilo za zaista problematičnu prirodnu mesečeve površine - bila je ruinirana preko svake mere", kaže Borman.

„Bila je stravično izrovarena rupama, kraterima, vulkanskim ostacima, tako da je to bio veoma zanimljiv pogled na jedan drugačiji svet."

I nije samo pogled na Mesec bio ono što ih je iznenadilo.

Oko 75 sati i 48 minuta od početka misije, Anders je spazio plavi kliker Zemlje kako se izdiže nad lunarnim horizontom i posegnuo za filmom u boji kako bi zabeležio taj trenutak.

„Kontrast između ruiniranog Meseca i prelepe Zemlje bio je izuzetan, Zemlja je bila jedina stvar u Univerzumu koja je posedovala bilo kakve boje", kaže Borman.

„Mogli ste da vidite bele oblake, smeđe-ružičaste kontinente…veoma smo srećni što živimo na ovoj planeti."

Misija koja je procenjena kao rizična proba ljudskog tehnološkog umeća i hrabrosti astronauta pretvorila se u neočekivano emotivno iskustvo za učesnike.

Slavna fotografija nazvana „Izlazak Zemlje" neće biti objavljena sve dok se Apolo 8 ne bude vratio na Zemlju, ali za Božić 1968. godine posada je imala još jedan poklon za planetu.

„Pre leta, NASA-in službenik za odnose sa javnošću rekao je Bormanu da očekuju da će za Badnje veče oko milijardu ljudi - četvrtina svetske populacije - pratiti njihov televizijski prenos iz lunarne orbite", kaže Mjuir-Harmoni.

„Više ljudi je trebalo da čuje njihov prenos nego bilo koji drugi ljudski glas u istoriji i rečeno mu je samo da kaže nešto prikladno."

„To je jedan od najfantastičnijih momenata za jednu slobodnu zemlju", kaže Borman.

„Možete samo da zamislite šta bi bilo da su se Sovjeti našli tamo gore, govorilo bi se o Lenjinu i Staljinu, a nama je samo bilo rečeno da kažemo nešto prikladno."

Ali smisliti „nešto prikladno" ispostavilo se da je sve samo ne lako.

„Nas trojica i naše žene pokušali smo da smislimo nešto", kaže Borman, „ali nismo uspeli."

On se obratio prijateljima, koji su zauzvrat pomoć zatražili od veterana ratnog dopisnika Džoa Lejtona.

„Ako sam dobro shvatio, on je sedeo čitavu noć i gužvao papir za papirom kad je njegova žena ušla u sobu, a njegova žena je bivša borkinja francuskog pokreta otpora, i ona je predložila da se krene od početka."

I dok su televizijske kamere emitovale, a svemirska letelica se približavala lunarnom izlasku na Badnje veče (po američkom vremenu), posada je počela da čita iz Knjige postanja.

„U početku beše…", krenuo je Anders.

Borman je zaključio javljanje sa „laku noć, srećno, srećan Božić i Bog vas sve blagoslovio, sve vas na dobroj Zemlji."

„Bili smo ubeđeni da je to najprikladnija moguća stvar, zato što je vladalo osećanje strahopoštovanja, bar kod mene, da je Univerzum veći od svih nas", kaže Borman.

„Suviše je uređen i suviše ogroman da ne bi postojala nekakva božanska intervencija."

Ali misija je bila još daleko od okončane.

Na Božićni dan Borman je ponovo upalio motore kako bi napustio lunarnu orbitu.

„Paljenje motora radi ubacivanja u zemaljsku orbitu bilo je izvedeno uspešno na drugoj strani Meseca, bez dodira sa površinom - da nije uspelo, još uvek bih kružio oko Meseca."

„Molim vas, daje se na znanje, postoji Deda mraz!", uzviknuo je Lovel kad su ponovo uspostavili kontakt sa Zemljom.

A Deda Mraz im je čak ostavio poklon.

• Kako izgleda šetnja po Mesecu
• Hoćemo li naći život negde drugde u svemiru
• Čudo nauke: Teleskop koji otkriva sudare mrtvih sunaca

Prekriven specijalno dizajniranom svečanom trakom otpornom na vatru, posada je raspakovala poklon od kontrole misije: pečenu ćurku sa prelivom.

„Naš šef Dik Skejton čak je prokrijumčario u kabinu tri čašice brendija, ali njih nismo popili", kaže Borman.

„Nisam želeo da piće bude okrivljeno ako nešto slučajno pođe po zlu, pa smo ga doneli kući."

To je proširilo granice ljudskog iskustva, uticalo je na način na koji cenimo Zemlju i svoje mesto u Univerzumu - Tizel Mjuir-Harmoni

„Ne znam šta se desilo sa mojom čašicom", dodaje on. „Verovatno sada vredi mnogo novca."

Dvadeset sedmog decembra, posada se vratila na Zemlju - pljusnuvši u vodu toliko blizu svoje zavrtane mete u Pacifičkom okeanu da je prisutni brod za spasavanje morao da im se skloni s puta.

Bio je to savršen kraj jedne savršene misije, konačni dokaz da će se kocka sa letom na Mesec isplatiti.

„Apolo 8 nije bilo samo veliko naučno i inženjersko dostignuće", kaže Mjuir-Harmoni, „već je proširio granice čovečjeg iskustva, uticao je na način na koji cenimo Zemlju i svoje mesto u Univerzumu."

Za pukovnika Bormana, koji je sa 94 godine i dalje impresivni hladnoratovski ratnik, najveće dostignuće njegove poslednje misije bilo je što je Amerika dovedena jedan korak bliže Mesecu.

„Biću iskren prema vama, ne razmišljam mnogo o nasleđu Apola 8", kaže mi on.

„Iskreno, nakon što je Apolo 11 uspešno spustio ljude na Mesec, izgubio sam interesovanje za program. Pridružio sam se borbi u Hladnom ratu i mi smo pobedili."

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 09.01.2022)