Рат у Босни и Херцеговини и образовање: Уџбеник за три марке, учионице у подруму и слова на дрвету

Десетог априла 1992. у подруму мостарског солитера напетост станара који су се скрили од честих бомбардовања града на тренутак је прекинуо - смех.

Погођена је Прва основна школа.

Ђаци су почели да славе, а склоништем је одзвањало горе нам дневници, горе нам дневници, присећа се тада 13-годишњи Недим Ајанић.

„Када си дете, бринеш о кецу у дневнику, не размишљаш о рату&qуот;, додаје он за ББЦ на српском.

Између свакодневних напада, са много импровизације, школски часови су се одржавали у атомским склоништима, порушеним хотелима, продавницама и празним становима, довољно удаљеним и заштићеним од граната.

Одељења су се делила по пунктовима, па су деца из истог насеља ишла у исти пункт, односно разред.

Просветни радници су предавали градиво по предратном наставном програму, а ђаци су писали у свескама које су им делиле хуманитарне организације.

Био је то паралелни свет у коме су се школске године завршавале под свећама, док су се сви претварали да се ништа не дешава, јер живот није могао да стане, кажу саговорници ББЦ-ја.

• Кад је заиста почео рат у Босни и Херцеговини
• Школа која премошћава мостарске разлике
• Како је разум победио оружје у босанском селу Баљвине: „Пусти рат, немамо воду у 21. веку“

Босна и Херцеговина (БиХ) је 1992. пошла путем Словеније и Хрватске које су јуна 1991. на референдуму изгласале независност и изашле из дотадашње заједничке државе Југославије.

Референдум су бојкотовали Срби из БиХ, а првих сукоба је већ било.

У центру Сарајеву је убијен један од гостију на свадби, што Срби сматрају почетком рата у БиХ, а убрзо су подигнуте и барикаде у овом граду.

Током опсаде Сарајева погинуло је више од 10.000 људи, међу њима 1.601 дете.

Настава се у том периоду изводила у 23 средње школе, положено је 300 факултетских испита и завршено 3.000 основних школских година.

Три деценије касније, све три стране - српска, хрватска и бошњачка - наводе различите податке за почетак рата, који се не разликују само по месецима, већ и по годинама.

Школа под опсадом

Мирза Софтић живео је у центру Сарајева и ишао у одељење Основне школе „Веселин Маслеша&qуот; које су похађала деца различитих националности.

Његова генерација била је међу последњим која је прво учила ћирилично писмо.

Поред редовног пропитивања градива, учитељица је умела да их пита и како се национално осећају они, а како њихови родитељи.

„Да ли смо Бошњаци, Хрвати или Срби гласило је њено питање и сећам се да се пола одељења осећало исто - југословенски.&qуот;

Софтић 6. априла 1992, тада ученик трећег разреда, није отишао у школу.

Тог дана, испред зграде Председништва, на данашњем Тргу Босне и Херцеговине, одржавао се један у низу антиратних протеста.

На демонстранте се пуцало из правца хотела Холидеј Ин, а група специјалаца и полиција БиХ је ушла у хотел како би ухапсила нападаче.

Снаге Југословенске народне армије (ЈНА) и Срба у Босни окружиле су град и тада почиње најдужа опсада једног града после Другог светског рата.

Ђаци су ранчеве и свеске одложили до 1993. али и тада није постојао континуитет услед свакодневних напада, присећа се Софтић.

Његово одељење наставу је наставило да похађа у некадашњој хемијској лабораторији која је била довољно заштићена, ушушкана између зграда.

Још док је био ђак, једна од зграда школе је реновирана.

„Тако да сам ја, од граната у шестом разреду, дошао до тога да имам наставу у опремљеном кабинету&qуот;, прича Софтић, који данас живи у Холандији.

Три деценије касније и даље сматра да је имао срећно детињство, упркос четворогодишњој опсади родног града.

„Били смо довољно мали да нам не остану трауме, а опет велики да се свега сећамо&qуот;, каже он.

'Најтеже је када се готово ништа не говори, а сви знају шта се десило'

Све памти и Нихада Чолић.

Успомене на буђ, ледене зидове подрума, свеће и групу радозналих малишана овој сарајевској учитељици не бледе ни после три деценије.

Упркос глади, хладноћи и свакодневним хицима снајпера, улазила је у скучене просторије и трудила се да децу описмени и да их научи да се надају.

„Учили смо их да пишу на леђима, у трави, на дрвету, где год смо могли, такво учење слова не може да замени ниједан данашњи рачунар&qуот;, каже она за ББЦ на српском.

У групи је било деце свих узраста, „старији су млађима преносили знање, док су млађи учили старије да не забораве шта је игра&qуот;.

„Деца више прихватају од вршњака него од нас одраслих.

„Мој задатак је више био да их окупим, склоним ако граната падне, да будем неко ко ће се претварати да је све у реду, а заправо ништа није било у реду&qуот;, присећа се Чолић.

Најтеже би, међутим, било када би у импровизованој учионици влажног подрума затекли празна места.

Прећутно су знали да већ сутра можда неког више неће бити.

Једног јутра 20. столица била је празна - ученица Илвана се није појавила.

„Сећам се тог тешког осећаја који нас је пратио, не дозвољавајући нам да дишемо, када се готово ништа не говори, а сви знамо шта се десило.

„Данас причамо о њеном месту које више нико није могао да попуни, јер без ње, ништа није било исто&qуот;, каже ова просветна радница.

'Да се не пуца, да има колача и да може да се иде на море'

Анис Кривић из Сарајева школу је похађао у испражњеној продавници доњег рубља.

Импровизована табла, пећ у углу и оронули столови постали су сценографија просветне установе.

Дежурни ђаци - редари одржавали су хигијену, уносили дрва и ишли по ужину за читав разред.

Млеко из пластичних кеса грејали су у лончићима, а пола хлеба и маслац чинили су други део оброка.

„Нема воде, струје, колача, људи гину, ти идеш по ужину, видиш неко гине поред тебе.

„Да је мене неко тада питао да напишем карактеристике мира, написао бих 'да се не пуца, да има колача и да се може ићи на море' - то су ми биле главне ствари, а више бих знао да пишем о карактеристикама рата&qуот;, прича Кривић.

Учило се из старих књига које су се куповале код уличних препродаваца.

Мирза Софтић се сећа да је цена уџбеника била до три марке и да се за већину предмета користила литература из периода бивше Југославије.

Контролних задатака је било, ако „нешто не знаш - добијеш кеца у дневник&qуот;, а наставници нису били благи, без обзира на ванредне околности, присећа се овај 39-годишњак.

Град је био под опсадом, али су се ипак одржавале и разне ваншколске активности.

Анис Кривић редовно је посећивао часове латиноамеричког плеса, а сећа се да је било и такмичења.

„Спремали смо се као да ћемо ићи негде, а заправо се није знало хоћемо ли сутра бити живи.

„Имали смо и путујуће позориште које је ишло од хаустора до хаустора, па се скупе деца из неколико улаза и направе публику&qуот;, сећа се Кривић тих година.

Напуштена зграда, без плате, али са пуно елана

На источном крају Босне и Херцеговине, у Поточарима, шест километара од Сребренице, ђаци су се окупљали у оронулој згради.

Кораци који су одзвањали ходницима троспратног објекта мешали су се са звуцима граната.

У хладним просторијама свако место било је попуњено, уместо прозора 'висиле' су пластичне фолије.

Неки су у старим ципелама пешачили и по осам километара, како би присуствовали 30-минутним часовима.

Пешачили су и наставници, у одећи коју су им делиле хуманитарне организације.

Тих година нису примали плату.

Поред пара, није било ни просветних радника у довољном броју, па су се у улози предавача нашли и они без наставничког стажа.

Економисти су их учили како да сабирају и одузимају, а инжењери су их упознавали са гравитацијом и шта се добије када се помешају кисеоник и вода.

„Требало је појавити се пред том децом у неком иоле пристојном стању, пружити им неко знање, помоћи им.

„Током двоипогодишњег рада у ратним условима радили смо гладни и боси, али смо наставили да предајемо&qуот;, прича Абдурахан Омић, тада наставник општетехничког образовања.

Користио је предратну литературу, плана и програма није било.

Непосредно уочи пада Сребренице 1995. стигао им је и први формални наставни програм, прави дневник за оцене и обрасци за попуњавање сведочанстава.

„План је послат из Тузле, странице су биле крваве и слепљене, па смо их раздвајали лењиром, мада нама то и није било потребно.

„Сведочанства су чекала спремно да их уручимо, али 6. јула почели су све јачи напади,&qуот;, присећа се Омић тих дана.

Сребреницу су 11. јула 1995 заузеле јединице Срба из Босне које су за мање од две недеље, систематски убиле више од 8.000 Бошњака (босанских муслимана).

Злочин у Сребреници једини је на простору бивше Југославије који је пред међународним судовима окарактерисан као геноцид.

Пред судовима, али у тузланском кантону, у улози сведока нашао се и наставник Омић како би потврдио да ли је неки ђак похађао и завршио разред или школу.

'Надреална школа' у атомском склоништу

Недим Ајанић живео је у мостарском насељу Текија и имао је 13 година када су почели први напади.

У Мостару је најпре избио сукоб хрватских снага - ХВО и Армије БиХ са једне и Југословенске народне армије (ЈНА) са друге стране.

Повлачење српских снага наступило је после операције хрватских снага „Чагаљ&qуот;, у јуну 1992, али је мир потрајао нешто краће од годину дана.

У мају 1993. заратили су ХВО и Армија БиХ, а град је подељен на западни - хрватски, и источни - бошњачки.

У току дана је важио полицијски час, а ноћу се ишло по воду, сећа се Ајанић.

„Када смо поново пошли у школу, имали смо бар могућност да се дружимо, јер смо преко дана стално били у стану или сопственом хаустору - био је то затворени свет.

„Овако си упознавао децу из других хаустора, а и сам разред се мењао, јер су долазиле избеглице из других градова и зато је школа више служила за дружење&qуот;, прича он.

Његово одељење имало је часове у атомском склоништу солитера у ком је живео.

„Ти ниси могао да видиш особу до себе и да си желео да препишеш нешто, ето такво нам је било светло&qуот;, прича он.

Осми разред завршава у двособном, претходно спаљеном стану.

На прозорима су уместо завеса били најлони, како би их штитили од хладноће, а било је и старих столова - тек да се каже да има школских клупа.

Његови седми и осми разред трајали су скоро два месеца и зато их он назива „надреалним школством&qуот;.

„У тим разредима се добијала хемија, а ја све што знам из хемије су Х2О (једињење воде) и Х2СО4 (једињење сумпора)&qуот;, прича он кроз смех, тридесет година касније.

Лета 1994. док су гранате летеле, Ајанић, тада 16-годишњак, са вршњацима се купао у Неретви.

„Навикнеш се на тај звук, видиш да негде у даљини дими, знаш да је неко и погинуо, али то је нама било свакодневно.

„Мени је Неретва тада била исто што је људима данас Грчка&qуот;, присећа се.

У септембру полази у грађевинску средњу школу, а лекције о мостовима, конструкцијама, физици, динамици и статици слуша у разрушеном хотелу Ружа.

'Било је јако тешко вратити се старим навикама'

Потписивањем Дејтонског споразума 1995. рат у Босни и Херцеговини формално је завршен.

Држава је подељена на два ентитета - Републику Српску и Федерацију БиХ, уз дистрикт Брчко.

Ђаци су поново седели у правим школским клупама, а наставници су држали дневник и креду.

Послератни период донео је, пак, нове трауме, али су, ратне генерације, како их многи данас називају, успешни људи, каже Нихада Чолић.

„Велики су то животни борци и једна храбра генерација&qуот;, додаје учитељица из Сарајева дрхтавог гласа.

Један од разлога због чега се деца лакше прилагођавају тешким ситуацијама јесте тај што су она у том периоду живота знатно флексибилнија, појашњава Драгана Сотировић, психолошкиња.

„Наш мозак ради као мишићи на телу, имамо одређени потенцијал, али ако не учимо нове ствари, не решавамо било какве логичке проблеме, потенцијал се не остварује и ту настаје проблем&qуот;, додаје Сотировић.

Образовање је у БиХ данас подељено између различитих нивоа власти.

У ентитету Република Српска, за ту област надлежно је Министарство просвете и културе, док у Федерацији БиХ Министарство образовања и науке има више саветодавну и улогу координације, док је кључна надлежност у рукама министарстава образовања сваког од десет кантона.

Прописе о образовању има и Дистрикт Брчко.

Основно образовање сада траје девет година, годину дана дуже у односу на предратни и ратни период.

Мостарац Недим Ајанић завршетак рата дочекује као ученик другог разреда средње школе.

„Последице сам уочио када сам уписао Грађевински факултет и после годину дана схватио да не могу постићи тај ниво, јер то што смо ми учили после рата, то није било темељено.

„Ми више нисмо имали навику учења и било је јако тешко вратити се старим навикама&qуот;, објашњава Ајанић.

Погледајте како је хотел Холидеј Ин током рата постао новинарски дом

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.02.2022)