Silvija Plat: Brijest

Spoznala sam dno, reče ona. Opipala sam ga pipcima svog velikog pulsirajućeg korijenja: To je ono čega se bojiš. A ja ne: već sam bila tamo. Osluškuješ li more u meni, Njegove pokore? Ili glas ništavnosti, što bijaše tvoje ludilo? Ljubav je sjena. Kako ti lažeš i plačeš kad ljubav nestane Slušaj kako odjekuju kopita njena: otrgla se, kao konj. Galopiraću neobuzdano tako čitave noći, Dok glava ti ne otvrdne kao kamen, a mali busijen jastuk postane, Odjekivaće,