Југославија и тероризам: Како су путници насамарили отмичаре ЈАТ-овог авиона

Југословенски авиони после Другог светског рата били су на мети отмичара у неколико наврата - о томе се мало писало у тадашњој штампи, већина отмица је пала у заборав, али једна од њих ће ипак остати упамћена по томе што су путници надмудрили киднапере.

Ова, готово филмска отмица догодила се у ноћи између 26. и 27. септембра 1981, када су ваздухоплов, у власништву некадашње авио-компаније ЈАТ (Југословенски аеро-транспорт), отела тројица младића из Хрватске, наоружана једним пиштољем и ножем.

На авион су се укрцали у црногорском главном граду Титограду, данашњој Подгорици, прошавши траљаву контролу на аеродрому са осталим путницима, међу којима је било неколико познатих личности и цео састав локалног прволигаша фудбалског клуба Будућности.

Уместо у престоници Југославије, ЈАТ-ов Боинг 727 завршио је недалеко од азијске обале, на медитеранском острву Кипру, у граду Ларнаки, где је ова драма окончана захваљујући довитљивости путника и посаде.

„Данас када се сретнемо и причамо о томе, мало нам је смешно јер је та отмица за садашње прилике аматерска, а можда се не би тако ни завршила да је била боље организована&qуот;, говори Жарко Вукчевић, путник авиона и бивши фудбалер Будућности, за ББЦ на српском.

Иако је званично посреди био авантуризам, до данас је остало нејасно шта је био истински мотив ове групе да отме авион.

У судском процесу који је уследио наредне године отмичари и њихови помагачи, осим једне особе, осуђени су на различите затворске казне за кривично дело „отмице ваздухоплова&qуот;.

• „Најдужа и најспектакуларнија отмица авиона“
• Лет изнад Београда и пад руског авиона Иљушин
• Пола века без одговора о паду авиона ЈАТ-а који је преживела само једна жена

Како је дошло до отмице?

Током 1960-их, 1970-их и 1980-их забележен је велики број отмица авиона у свету које су углавном служиле као средство остваривања различитих, махом политички циљева терористичких група, али и незадовољних појединаца.

Такав тренд није заобишао ни небо над Југославијом.

Југословенски медији су о претходним отмицама авиона у земљи штуро извештавали, а од последње, крајем педесетих, прошло је више од две деценије, па је свима то деловало као нека далека прошлост која се неће поновити.

Међутим, реалност је демантовала југословенско друштво већ почетком јесени 1981.

Тог 26. септембра, ЈАТ-ов авион Боинг 727 са регистрацијом ИУ-АКФ, полетео је у смирај дана са аеродрома Голубовци у Титограду, ка Београду.

Међу путницима су били и истакнути југословенски глумци Михајло Миша Јанкетић, Марко Николић и Жарко Лаушевић, као и народни херој Милан Шијан, отац редитеља Слободана Шијана, који ће касније наводно одирати кључну улогу у спасавању путника.

У авиону су се нашли и чланови и играчи ФК Будућности који су пошли на гостовање новосадској Војводини у утакмици десетог кола Прве југословенске савезне лиге.

„Контрола је била стандардна, људи који су тамо радили нас знају и практично нису ни гледали никог од нас, што су отмичари вероватно снимили, видели да се може ући лагано и искористили то&qуот;, каже један од тадашњих фудбалера који се нашао у авиону Жарко Вукчевић.

Тако је и било.

Тројица отмичара из Хрватске - Боривоје Јелић, Марко Крижић и Милан Прпић - без проблема су прошли контролу и сели на места у авиону.

Са њима је као испомоћ пошла и Ксенија Докмановић, која се током лета претварала да није део групе.

Историчар Илија Кукобат каже да су отмичари претходно обилазили аеродроме широм Југославије, опипавајући терен, пре него што су се одлучили за подгорички.

„Генерално су мере безбедности, не само у Југославији, већ и у свету, тада биле на нижем степену него сада и било је много лакше прикрити нешто попут пиштоља и ножа, и унети их у авион.

„А у Титограду је била најблажа контрола пртљага и путника&qуот;, говори Кукобат за ББЦ на српском.

Авион није ишао директно за Београд, већ је најпре слетео до Дубровника по још двадесетак путника, па је у авиону, рачунајући и особље, напослетку било више од 100 људи.

• Како је Србин из Румуније пре два века маштао да прелети Дунав
• Фрањо Клуз: од првог партизанског пилота до чувеног бренда одеће
• Лет по маргини историје - како су се жене са Балкана винуле небу под облаке

Атина - Тел Авив - Ларнака

Непосредно по узлетању из Дубровника, путници су схватили да ће овај лет трајати дуже од уобичајеног.

„Седео сам са тројицом саиграча из клуба у првом реду кад је дошао један од њих, уперио пиштољ ка мени и рекао: 'Идемо позади, ово је отмица'&qуот;, присећа се Вукчевић.

Одвели су их у задњи део ваздухоплова, док су прву половину, ближе кабини у којој су седели капетан Љубомир Зекавица и копилот Мирко Пинтар, испразнили.

Вукчевић каже да у први мах није знао шта га је снашло, те му је „цев пиштоља изгледала попут топовске&qуот;.

„Толико сам био изненађен и вероватно уплашен да нисам одмах устао, него ми је друг рекао 'дижи се, видиш да нас терају'&qуот;, додаје бивши нападач подгоричке Будућности.

Отмичари су имали и нож, „скакавац&qуот;, којим су испрва претили путницима и особљу, док други пиштољ, према наводима главног отмичара, нису ни унели у авион већ је завршио у корпи за отпатке у тоалету на аеродрому.

Пилотима су наводно прво наредили да лете на југ, ка Италији, али су убрзо променили курс ка главном граду Грчке - Атини где су планирали да наточе гориво које им је понестајало.

У тренуцима непажње отмичара који је константно био са њима у кабини, искусни капетан Зекавица је тајно алармирао контролу летења на сурчинском аеродрому у Београду.

Дозвола за слетање на атински аеродром је првобитно одбијена, али се југословенски ваздухоплов ипак тамо приземљио нешто иза поноћи, 27. септембра.

Путницима је накратко лакнуло, а поједини су чак почели да кују план за бекство.

Вукчевић каже да је његов презимењак и саиграч Војислав дошао на идеју да искоче кроз помоћна врата, недалеко од њиховог седишта, али је брзо одустао.

„Свуда је био мрак, а нисмо ни знали на шта је спремна та група која је отела авион, докле ће ићи, да ли је то озбиљна организација или играрија&qуот;, објашњава Вукчевић зашто су дигли руке од бега.

Већина путника, додаје, није веровала шта их је снашло и били су уплашени, али је тај страх временом јењавао јер су и сами отмичари били „коректни&qуот; према њима.

А било је и оних који су већи део пута преспавали или провели уз књигу, попут голмана Будућности Радована Бујића.

„Када сам му рекао да је авион отет, почео је да се смеје, али кад је видео да је прочитао више него иначе, онда је питао 'јесу ли нас стварно отели'&qуот;, осмехујући се прича Вукчевић.

Пошто су напунили резервоар, наставили су вишесатни пут ка Израелу, преко Егејског и Средоземног мора.

Према тврдњи главног отмичара Боривоја Јелића, тамо су се упутили јер „Југославија није имала званичне дипломатске контакте са том земљом&qуот;, те није постојала бојазан од изручења.

До прекида дипломатских односа дошло је после Шестодневног рата између Израела и три арапске земље - Египта, Јордана и Сирије, јуна 1967, јер је Југославија пратила проарапску политику.

Односи Југославије и Израела су обновљени 1992.

До планиране дестинације - аеродрома Бен Гурион у Тел Авиву, ЈАТ-ов авион ипак није стигао.

„Израелци нису дозволили слетање, чак су подигли пар борбених ловаца (авион Ф-16) да би показали да ако се оглуше о њихову наредбу, постоји могућност обарања, што је иначе стандардна процедура у оваквим случајевима&qуот;, истиче историчар Кукобат.

Када је и овај план пропао, авион је поново променио курс и запутио се ка Кипру.

Бекство из авиона

По слетању авиона на аеродром у Ларнаки, коначно се указала изгледна прилика за бекство.

У задњем делу авиона била је болесна жена из Никшића, која је из Титограда упућена на лечење од рака у Београд.

Отмичари су замољени да јој се укаже хитна помоћ док бораве на Кипру, што је вођа групе Боривоје Јелић прихватио.

Болесницу су из авиона изнели на задња врата, код репа авиона, која су том приликом остала отворена.

Одједном је кроз унутрашњост авиона почео да се шири дим, на шта је неко почео да виче „пожар, пожар&qуот;.

Испоставило се да је неко од путника, наводно Милан Шијан - некадашњи партизан и официр у пензији, запалио неколико новинских листова у тоалету.

Део путника је искористио прилику и нагрнуо на задња врата, док је Жарко Вукчевић похитао ка помоћном излазу за случај опасности, који води на крило авиона, и отворио га, додуше, неправилно.

„Прочитали смо 10 пута у проспекту како се то ради, али на крају уместо да врата избацим напоље, ставио сам их унутра, па су сметала другима док су излазили јер су морали да их прескачу&qуот;, присећа се некадашњи фудбалер.

Некако су ипак успели да скоче на крило авиона, а потом на писту одакле су потрчали ка полицијским колима која су видели у даљини.

У авиону је остало особље и фудбалер Петар Љумовић, рођак стјуардесе Радице Ђурђевић.

Према наводима у дипломском раду „Отмица ЈАТ-овог авиона '81. Прилог проучавању терористичке делатности против Југославије&qуот; Марка Којића, тројица отмичара су затим отишла у задњи део авиона како би преговарали са „надзорником аеродрома&qуот; о предаји кипарској полицији.

Таоци су то искористили и активирали ваздушне тобогане на осталим вратима, не сачекавши да се надују до краја, и тако побегли од наоружаних отмичара, оставивши их саме у авиону.

Увидевши да су насамарени, те да им је отмица пропала, предали су се полицији.

На аеродрому у Ларнаки је почело славље, а убрзо је по путнике дошао други ЈАТ-ов авион који их је одвезао до Београда, где су слетели касно поподне.

Отетим Боингом 727 у престоницу Југославије истог дана стигли су и тројица отмичара, заједно са посадом, као и Ксенијом Докмановић и Предрагом Видаковићем, саучесницима који су накнадно на аеродрому откривени, пошто је евакуација успела.

• Изгубљена ескадрила - прва мистерија Бермудског троугла
• Шта ако нам се са неба сручи измет из тоалета авиона и колика је вероватноћа да нас погоди
• Како се изборити са страхом од летења

Суђење и мотиви отмице

Отмичарима је суђено у Београду, а пред лице правде изведени су 27-годишњи Боривоје Јелић и 26-годишњи Марко Крижић из Бјеловара, као и Милан Прпић, 28-годишњи Ријечанин.

Поред њих на оптуженичкој клупи су се нашли и путници авиона Предраг Видаковић (21) из Ријеке и Ксенија Докмановић (28) из Бјеловара, а накнадно и њен суграђанин Јосип Валентић, саучесник на чије се изручење чекало из тадашње Западне Немачке.

У дипломском раду „Отмица ЈАТ-овог авиона '81. Прилог проучавању терористичке делатности против Југославије&qуот; Марка Којића пише да је отмичарима суђено за кривично дело отмица ваздухоплова, док се Валентић теретио за отмицу ваздухоплова помагањем.

Главни претрес је одржан фебруара 1982, док је пресуда Окружног суда у Београду (данас Виши суд), донета у првој половини априла, наводи се.

Позивајући се на пресуду Окружног суда у Београду, Којић у раду наводи да је појединим отмичарима као олакшавајућа околност узето „признање чињеница релевантних за утврђивање постојања кривичног дела, породичност и неосуђиваност&qуот;.

Међутим, већина њих је већ била осуђивана, што је такође узето у обзир.

Јелић је добио осмогодишњу затворску казну, Крижић је осуђен на пет, Прпић на три године и шест месеци, Видаковић на две, а Јосип Валентић, као финансијер отмице, на осамнаест месеци.

Ксенија Докмановић је ослобођена оптужбе, услед недостатка доказа.

Званични мотив отмице био је авантуризам, иако се годинама касније спекулисало и о политичким разлозима.

Сумњало се на српски национализам, али је утврђено да Боривоје Јелић није имао никаквих контаката са политичком емиграцијом ван земље, притом су остали учесници били Хрвати, а говорило се и о трагању за политичким азилом, као у ранијим случајевима отмица авиона у Југославији.

„Нема национализма као мотива, већ указивање на лош положај политичких затвореника и противљење режиму који их је слао у затвор&qуот;, сматра историчар Илија Кукобат са Института за савремену историју.

Довођени су у везу и са Фракцијом црвене армије, левичарском терористичком организацијом из Немачке познатијом као Бадер-Мајнхоф група, чије је чланове, према властитом признању, Јелић упознао док је робијао у овој земљи 1970-их.

У телевизијској емисији „Досије&qуот; изјавио је да су га чланови групе „инфицирали њиховом храброшћу и жртвовањем&qуот;.

„Ту сам се ја мало затровао и можда се ту зачео тај црв да би ја некада требало нешто урадим за моју земљу, да ме тај криминал не однесе у неком другом правцу&qуот;, рекао је Јелић у програму емитованом на ТВ Прва.

Међутим, Јелић ту признаје да је ипак „само желео освету&qуот; јер му држава „није дала пасош&qуот; и сматрала га је „анти-елементом јер је сниман у локалима по Немачкој које је требало да заобилази&qуот;.

У емисији је, на крају, испричао и наводни коначни циљ отмице.

„План је био да се слети у неку земљу у Јужној Африци, да се изда проглас и прочита да је Југославија земља у којој робија много политичких робијаша&qуот;, изјавио је Јелић.

Без оружја против отмичара

Поједини путници после овог инцидента дуго нису смели да се укрцају на авион.

„Ја нисам имао никакав осећај страха, а било је саиграча којима се баш није путовало авионом после тога, па су те прве године често ишли возом или аутобусом&qуот;, каже Жарко Вукчевић.

Утакмица са Војводином на коју се са остатком екипе упутио, одложена је за средину октобра.

Новосадски тим је био бољи, надвисивши Подгоричане резултатом 2:0.

Иако су овај меч изгубили, та генерација фудбалера Будућности ипак је ушла у историју као део екипе која је голорука победила у несвакидашњем дуелу са отмичарима авиона.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.26.2022)