Историја, Египат и мистерија: Камен из Розете - како је случајно откриће довело до дешифровања хијероглифа
Ове године, 27. септембра, славимо два века од открића кључа за дешифровање древних египатских хијелогрифа 1822. Али прича заправо почиње 23 године раније, случајним открићем у пешчаним пределима Блиског истока.
Био је 19. јул 1799. године - сам врхунац Наполеонових ратова - а Французи су радили на утврђивању замка у приобалном египатском граду Рашиду, када је сасвим случајно откривен изрезбарен камен од огромног археолошког значаја, закопан у песку.
На њему су биле исписане три различите врсте писма, а једно од њих било је древно египатско писмо - хијероглифи.
Француски научник Жан-Франсоа Шамполион (1790-1832) је човек који је највише хваљен због његових напора у откривању тајни овог древног писма, што је и успео 1822.
- Зашто су изгубљени градови тако привлачни
- Турски подземни град у којем је живело 20.000 људи
- Мистерије Винчанске културе - шта све мучи научнике
Али прича је заправо почела проналажењем камена, захваљујући интуицији младог официра по имену Бушар, који је стигао са Бонапартином војском у походу на Египат (1798-1801).
Бушар је осетио важност оног што је открио, али је његова улога већ 200 година већином занемаривана.
Француска памти Бушара
Ахмед Јусеф, директор Центра за студије Блиског истока у Паризу, аутор је прве француске историјске студије о Пјеру Франсоа Бушару који је рођен у Оржелету на југоистоку Француске 1771.
Јусеф је у фебруару рекао за ББЦ да је недавна објављивање дела „Капетан Бушар, незнани проналазач Камена из Розете&qуот;, значајан догађај и у Египту и у Француској, који се поклопио са двестогодишњицом Шамполионовог открића и смрћу самог Бушара.
Ове године, Бушарово име је упамћено кроз предавања на престижном универзитету Сорбона, као и пројекту изградње џиновског споменика у Оржелеу, „макете Камена из Розете, 20 пута већег од оригинала, за добродошлицу људима у град&qуот;.
У плану је и документарни филм о Бушару, у сарадњи са француским ТВ каналима, који ће бити приказан крајем ове године.
Ко је био Бушар?
Јусеф истиче да је млади Бушар, син столара у строгој сеоској средини, живео у сиромаштву и глади.
„Али се није плашио сутрашњице, већ се носио са тешкоћама садашњости како би постигао сопствени циљ у будућности&qуот;, каже Јусеф.
Бушар се придружио војсци 1793. када је имао само 22 године и распоређен је на позицију наредника у гренадирима у Паризу.
Видео је много ратних ужаса у Европи, али вероватно није могао да очекује да ће ратовати на удаљеном Истоку, у земљама описаним у причама из збирке „Хиљаду и једна ноћ&qуот; које су такође биле и предмет бајковитих путописа из 17. и 18. века.
У августу 1794, Бушар се придружио Другој балонској дивизији и распоређен је у нову Националну ваздухопловну школу, југозападно од Париза.
Његово блиско пријатељство са чувеним директором те школе, Николасом Жаком Контеом, одвело је обојицу у Египат.
Француска је разматрала употребу ваздухоплова у војним операцијама, а Јусеф каже:
„Конте је био одговоран за формирање одбора специјализованих научника, у ком је био и Бушар.&qуот;
Обојица су повређена током научног експеримента и Бушар је умало остао без ока, али га је судбина „спасила и одвела у Египат&qуот;.
Бушар је уписао и престижну Академију наука и уметности 21. новембра 1796, две године пре пута у Египат, и већ је прошао обуку у техникама изградње тврђава.
У студији о Бушару, Јусеф каже да је „његова изврсност у овој области оно што га је учинило пиониром.
Кроз утврђења је ушао у историју у Египту, од дана када је преузео управљање учвршћивање тврђаве султана Кајтбаја у граду Рашиду.&qуот;
Генерали и научници у Египту
У Бонапартин војни поход на Египат 1798. кренула је највећа поморска сила у историји у то време, али је са собом повео и 167 научника и уметника (међу њима и Бушара и Контеа), међу којима неке од најистакнутијих француских академика из области науке, уметности и књижевности.
Ишао је стопама идола, Александра Великог, у потрази за царством на истоку.
Захваљујући залагањима Наполеонових академика, Египат је први пут представљен свету кроз науку у вишетомној енциклопедији „Опис Египта&qуот;, чије је прво издање завршено 1822, као и књигу Вивана Денона „Путовање у Доњи и Горњи Египат током војних похода генерала Бонапарте&qуот;.
Резултат ових залагања био је, наравно, и Камен из Розете.
Бушар је изабран за члана одбора на чијем је челу био Конте, а неколико месеци касније, када су га послали у Розету - или Рашид на арапском - сусрешће се лице у лице са историјом.
Камен у песку
У јуну 1799, Бушар је постављен у Инжињерски корпус у граду Рашиду, под командом генерала Менуа, који је прешао у ислам и оженио жену Зубајду, кћер једног од градских моћника.
Сада познат као Абдала де Мену, овај генерал је прибегавао искоришћавању градских богаташа како би учврстио сопствену популарност међу људима, као и ауторитет у војсци.
У ноћ 19. јула 1799, Бушар је добио задатак да изгради одбрамбене утврде на западној обали Нила у Рашиду.
Наредио је радницима да уклоне рушевине темеља древне египатске тврђаве, Каитбеј цитаделе која датира из 15. века.
Његови људи су открили камену плочу од црног гранита, високу око метар, широку 73 центиметара и дебелу 27 центиметара.
Ова плоча са три различита писма на њој одмах је привукла Бушарову пажњу.
Вероватно је украдена из древног египатског споменика да би се искористила као грађевински материјал, а он је наредио да се ископа са изузетном пажњом.
Бушаров претпостављени, Ланкре, журно је писао Научној академији у Каиру обавештавајући их о „драгоценом&qуот; открићу.
Бушар је био убеђен да му рукама има „непроцењиво благо&qуот;.
„Генерал Мену је био врло заузет својом свадбом&qуот;, каже Јусеф, „и био је изненађен када му је Бушар, на вече венчања, донео камен који су његови радници пронашли током радова на тврђави.&qуот;
Мену је донео три велике одлуке: да пренесе камен египатској Академији наука у Каиру, да Бушара лично задужи да са његовим војницима ипрати камен дуж обала Нила и да затражи од Бушара, Ланкреа и других да направе „отисак&qуот; исписа на камену.
У студији „Шамполион - Живот светлости&qуот;, француски историчар Жан Лакутир каже да је 19. јула 1799. „грађанин Мишел Анг Ланкр објавио у египатској Академији наука откриће списа у Рашиду који би могли бити од великог значаја&qуот;.
Лакутир додаје:
„Мање од два месеца после овог саопштења 15. септембра, 37. издање листа Цорриере д'Египте објавило је телеграм датиран 19. августа који је пробудио наду у срцима свих заинтересованих за решавање мистерије хијероглифа, међу којима је највероватније био и Шамполионов старији брат&qуот;.
Текст телеграма гласи:
„Камен од дивног црног гранита пронађен је усред радова на утврђивању древне цитаделе Рашид на западној обали Нила... висок 36 инча, широк 28 инча и дебео од девет до 10 инча, само на једној страни, фино углачана, налазе се три различита списа урезана у три низа паралелних линија.&qуот;
Јусеф каже да је овај извештај потврдио да су Французи знали да је овај камен пружио „огромну шансу за проучавање хијероглифа, а можда ће пружити и прилику да се пронађе кључ његових загонетки&qуот;.
Ни Британцима није промакла важност овог открића.
- Чудовишта из морских дубина - од чега су морнари зазирали од давнина
- Божанско изненађење - римски жртвеник пронађен у дворишту куће код Књажевца
Бушар, звезда париске штампе
Лист Ле Редицтор био је први који је писао о Бушару као проналазачу Камена из Розете у издању из 24. септембра 1799, и иако су у њему цитирани и генерал Мену и други, наводи се да је откриће произашло „из проницљивости једног хероја, поручника Бушара&qуот;.
Париске дневне новине Ле Јоурнал де Парис су 17. јануара 1800. посветиле репортажу Камену из Розете, „изазвале велику радозналост у јавности и образложиле детаље Бушаровог открића&qуот;.
Али док је стицао славу у Паризу, Бушар је био у утврђењу на североистоку Египта под опсадом Османлија, који су покушавали да врате контролу над земљом од Француза.
Бушар је заробљен и Османлије су га затвориле на 40 дана на територији данашње Сирије.
„Шта ли му је пролазило кроз главу у овом суморном затвору?&qуот;, пита се Јусеф.
„Да ли је знао да, док је цвокотао од циче зиме у османским затворима Дамаска у децембру, цео Париз прича о њему? Да ли је схватао да у научним институтима сви чекају његов повратак?&qуот;
Конте и Мену су ослободили Бушара и дочекали га назад, пре него што су га унапредили у капетана и послали у Рашид, где је камен пронађен неколико месеци раније.
Али је поново пао у заробљеништво - овог пута у руке Британаца - када се француски гарнизон предао 9. априла 1801.
Затим је враћен у Француску, стигавши у Марсеј 30. јула те године.
- Прича о Нишлији, првом неандерталцу у Србији
- Јулијин свет - како су жене са Балкана живеле у античко доба
Предаја војске и губитак камена
Можда су париске фанфаре о открићу биле те које су коштале Французе њихове награде.
Јусеф каже:
„Било је јасно да су слање камена египатској Академији наука као и медијска гунгула створена како би се истакла његова научна вредност, били међу првим разлозима због којих су Французи остали без камена, јер су га Британци узели као строги услов за допуштање француској војсци да се врати у Француску&qуот;.
Историчар Ришар Лебо каже у уводу за Шамполионова „Писма и дневнике путовања у Египат&qуот; да су француски научници после предаје 1801. одбили да Енглезима дају плод властитог рада, па су чак и претили да ће уништити све.
Лебо цитира природњака Жофроа Сен-Илера:
„Да није било нас, Француза, било би тешко за било кога да разме овај камен.
„Да не бисмо дозволили да дође до ове неправде, уништићемо сва документа која имамо, оставити их у песку либијске пустиње и бацити их у морске дубине&qуот;.
У тексту додаје:
„Сва та богатства ћемо спалити уместо да вам их предајемо, како ви желите.
„Али треба да знате да историја то неће заборавити и неће вам опростити овај гнусни злочин који се може поредити са спаљиваљем Александријске библиотеке&qуот;.
Али Британци су инсистирали да задрже Камен из Розете и све египатске антиквитете који су биле у поседу Француза, као што је предвиђено условима споразума у Александрији 30. августа 1801.
Упркос отпору египатске научне скупштине, однели су камен назад у Британски музеј, где се од тада налази.
Француски истраживачи који нису могли да путују у Лондон морали су да се ослањају на копије камена.
Крајем октобра 1801. у Француску је стигла копија коју је направила египатска Академија наука, а коју је Шамполион касније користио да дешифрује мистерију хијероглифских исписа и достигне вечну славу какву Бушар никада није видео.
Када је Шамполион изнео његову грандиозну објаву свету 27. септембра 1822. у чувеном „Писму господину Дасијеу&qуот;, он заправо никада није видео оригинални Камен из Розете.
Можда је имао среће што извесни војни официр није био у близини да чује за ово.
„Бушар је наставио да носи оружје у другим Наполеоновим ратовима, а да никада није добио великодушну награду...&qуот;, пише Јусеф.
„Умро је сиромашан, у војној служби у Јевију у Арденима, 5. августа 1822.&qуот;
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 09.27.2022)
