Валдимир Арсенијевић: У пртљажнику, мемоари једног телефона

Кад је дошао себи и схватио где се налази, већ је било прекасно за било шта. У пртљажнику у који су га заједно са мном стрпали било је јако мало места и још мање ваздуха. А он је, знате га, поприлично крупан човек. Покушавао је неко време да се окрене с бока на леђа али није ишло. Руке су му биле везане па је још једино могао лактовима да очајнички лупа по металним зидовима. То, наравно, није давало значајније резултате изузев што су му глежњеви од силног