Безвезне приче о (без)визном режиму: Како су се код Срба опет пробудиле трауме из детињства

Стојимо Циле и ја, пре неких 18 година, на степеништу мађарског конзулата на Сењаку, стојимо четврти сат у реду који се повремено и померао, углавном уназад, ретко унапред, ваљда зато што тада није постојала Српска напредна странка, те Циле добије нагли напад хроничног попиздитиса, честе заразне бољке људи који су у то време чекали на визе. – Ма мајке им га набијем – каже Циле гледајући у небо у једном тренутку, скоро на течном мађарском али је ипак то личило