Tove Ditlevsen: Napolju je ciča zima, pa se bitanga vratila

Ujutru je bilo nade. Videla se kao nestalan sjaj u majčinoj ravnoj crnoj kosi koju nisam smela da dodirnem, i ležala mi je na jeziku zajedno sa šećerom u mlakoj ovsenoj kaši koju sam sporo jela dok sam posmatrala majčine tanke šake, mirno spojene na novinskim naslovima o španskoj groznici i Versajskom sporazumu. Moj otac je bio na poslu, moj brat u školi. Majka je, dakle, bila sama, uprkos mom prisustvu, i ako bih ostala sasvim tiha i ako ništa ne bih rekla, taj