Zbignjev Herbert: Natpis

Gledaš moje ruke i kažeš – slabe su kao cveće gledaš moja usta previše mala da bi kazala: svet – ljuljajmo se bolje na stabljičici trenutka pijmo vetar i gledajmo kako nam oči upadaju miris venjenja je najlepši a oblik ruševina ošamućuje u meni je plamen koji misli i vetar za požar i za jedra ruke imam nestrpljive mogu glavu prijatelja da izvajam od vazduha ponavljam pesmu koju bih hteo da prevedem na sanskrt ili piramidu ako usahne vrelo zvezda mi ćemo svetleti