György Spiró: Sanjao sam za tebe

– Šta je bilo, dušo? – pitala bi ga tada, na granici između nesvesnog i osećaja dužnosti. Kako se bližila ponoć, tata je sve jasnije zapomagao, meškoljio se, mrmljao, čeprkao, pa se dogegao do predsoblja. Kad sam izašao, svetlo je već bilo upaljeno, tata je zauzeo ve-ce i rezom zaključao vrata. Seo sam na stolicu ispod čiviluka i čekao. Tata je unutra cvileo, a onda je nastupila tišina, možda je zaspao. Tiho sam ga oslovio, pa su se opet začuli zvuci, poigravao se