Србија и алкохол: Између традиције и закона - зашто цвета црно тржиште ракије

Обавијен кафанским димом, произвођач ракије Никола Весић отпија гутљај шљивовице, па кажипрстом и палцем отире капљице с бркова, спуштајући чашицу на карирани столњак.

Седимо у његовом локалу у Тешњару, историјском центру Ваљева, у једној од неколико десетина кафана начичканих уз калдрму.

„Моја породица се генерацијама бавила прерадом дрвета, али мене је неки ђаво натерао да правим ракију&qуот;, каже Весић, док се на полици иза његових леђа пресијавају флаше са његовим презименом на етикети.

• „Тројански коњ у боци&qуот;: Како је познати рокер донео српску ракију у Америку
• Шта је УНЕСКО и шта је од српског наслеђа на листи светске културне баштине
• Бачва ретког шкотског вискија компаније Ардбег продата за приближно 19 милиона евра

Весић је један од 953 регистрована произвођача јаких алкохолних пића, подаци су Министарства пољопривреде достављених ББЦ-ју.

„Око 85 одсто регистрованих произвођача се бави производњом ракије&qуот;, додају.

Ракија је недавно уврштена на листу УНЕСКО - организације Уједињених нација за заштиту културног и историјског наслеђа - али стручњаци упозоравају да се у Србији много више литара прода на црном тржишту него у продавницама.

На тржишту Србије има „много више илегалне, него легалне ракије&qуот;, каже Иван Урошевић, доцент на Пољопривредном факултету у Бијељини и потпредседник Савеза произвођача ракије Србије (СПРС), за ББЦ на српском.

Закон о јаким алкохолним пићима, који је ступио на снагу 2016. године, укинуо је обавезу запошљавања технолога у производњи чиме је малим произвођачима омогућио улазак у легалне токове без превеликих финансијских оптерећења, појашњава Урошевић.

„Упис у регистар произвођача је максимално поједностављен и приближен произвођачима&qуот;, наводе из Министарства пољопривреде у писаном одговору за ББЦ на српском.

Осим тога, регистровани пољопривредници, који производе мале количине ракије, добили су могућност да је продају дестилеријама, који је даље користе као сировину за финални производ који флаширају и стављају у промет.

„Тако је настала могућност да ракија произведена на казану уђе у легалне токове, ако има ко да је откупи - али многи и даље радије продају на црно&qуот;, наводи Урошевић.

Државни буџет сваке године „губи стотине милиона евра&qуот; зато што се не спроводе кључне одредбе Закона о јаким алкохолним пићима, упозоравају из СПРС.

Министарство финансија, под чијим су окриљем Пореска управа, тржишна и пореска инспекција, до објављивања текста није одговорило на питања ББЦ-ја о примени закона и резултатима инспекцијског надзора.

„Закон добар, примена слаба&qуот;

Илегална ракија продаје се како испод тезге, тако и на импровизованим тезгама широм Србије, па и на само неколико километара од Весићеве кафане.

У близини аутобуске станице у Ваљеву, ББЦ новинари срели су старијег човека како продаје ракију и лековито биље на импровизованој тезги, у флашама без етикета.

„Све ти је ово шљива, ма знаш каква је, душу да ољутиш&qуот;, каже мушкарац и ставља до знања да не жели да се јавно експонира.

Многе куће у Србији имају казан за печење ракије - лимену скаламерију, понекад стару и више од стотину година.

Свако има право да производи ракију за сопствене потребе, а за многе породице и комшије, то је повод да се сваке јесени окупе око казана.

Баш на једном таквом казану, Весић је први пут испекао ракију, коју је попио са комшијама и пријатељима.

„Тако сам открио чиме бих желео да се бавим, па сам 2007, као двадесетогодишњак, са породичним капиталом основао фирму на сопствено име и кренуо у посао&qуот;, каже.

Уложио је у изградњу дестилерије, опрему и откуп воћа, а сада сваке године произведе око 10.000 литара воћних ракија и ликера, што га сврстава у мање произвођаче.

„Ракија је део српске традиције, тако мора и да остане, али проблем је што многи који учествују на тржишту илегално зарађују на старом породичном казану, уместо да улажу у савременију производњу&qуот;, каже Урошевић.

„Подаци о производњи воћа из претходних година показују да је могуће произвести око 100 милиона литара ракије годишње, а тек 13 милиона литара се нађе у легалном промету - то је огромна разлика између потенцијала и онога што се званично произведе&qуот;, појашњава.

Стручњак оцењује да је законски оквир добро постављен, али да је контрола примене закона слаба.

„То је разлог што црно тржиште ракије у Србији цвета&qуот;, сматра Урошевић.

Осим Закона о јаким алкохолним пићима, на ову област се примењује Закон о безбедности хране, као и низ тржишних и пореских закона.

Урошевић сматра да „многи који нелегално продају ракију нису ни свесни колико закона тиме крше&qуот;.

„Основни проблем је непознавање прописа и потребна је едукација свих који су у ланцу трговине ракијом - од произвођача и продаваца, до потрошача&qуот;, додаје.

ББЦ новинари до објављивања текста нису добили одговор надлежних о спровођењу и резултатима надзора.

• „Не смем ни да размишљам о пензији&qуот; - како у Србији живе сезонске раднице
• „Као деца делили смо чоколаду, али наследство само за бату&qуот;: Зашто се неке жене и даље одричу наследства

Ракија као жртва транзиције

Замах у илегалној продаји ракије није се догодио ниоткуда.

„У доба социјалистичке Југославије, постојало је неколико јаких компанија које су производиле ракију, а однос цене и квалитета ракије која се могла пронаћи на рафовима продавница био је солидан&qуот;, каже Урошевић.

Међутим, током економског краха деведесетих година прошлог века, већина државних предузећа отишла је у стечај.

„Тржиште је постало гладно ракије, па се тако отворио велики простор за илегалну трговину&qуот;, додаје стручњак.

Урошевић сматра да је последњи ударац легалној продаји задао Закон о јаким алкохолним пићима из 2009. године, који је „умногоме отежао&qуот; положај малих произвођача.

„Регистрованим пољопривредним газдинствима је укинуо могућност да продају ракију и обавезао их да сами контролишу квалитет тако што ће запослити технолога - било да производе 100 или 100.000 литара годишње.

Како додаје, „не само да је запошљавање технолога за већину било превелики трошак, већ на тржишту рада није било ни довољно људи који су испуњавали услове за обављање тог посла&qуот;.

Потпредседник Савеза произвођача ракије Србије каже да је у време доношења тог закона било око 2.000 регистрованих произвођача, али је њихов број за кратко време „значајно опао&qуот;.

У прилог томе говоре и подаци Министарства пољопривреде, који показују да их је седам година касније - почетком 2016, било свега 320.

„Они који су продавали ракију наставили су тиме да се баве, али испод жита&qуот;, додаје Урошевић.

Погледајте видео: Како одабрати сјенички сир - откривају они који га праве

Квалитет под знаком питања

Још једна последица је, додаје Урошевић, што се „лоша ракија на сваком кораку, јер на црном тржишту нема контроле квалитета&qуот;.

„На тржишту има много лоше ракије, која долази из илегалне производње&qуот;, наводи.

За регистроване произвођаче попут Весића, који на производњу ракије плаћа порезе, црно тржиште представља нелојалну конкуренцију.

Али, он каже да га то претерано не брине, управо зато што на плану квалитета „нема велике конкуренције&qуот;.

„Код нас се често чује Пробај ракију, ја је пекао... Свако се труди - и тај што прави лоше се намучио, ради најбоље што уме и може.

„Људи се сналазе, а ја као произвођач не желим у то да улазим - постоје државни органи у чијој је надлежности да се тиме баве&qуот;, додаје.

Случајеви тровања ракијом

Кроз године, у Србији су забележени многи случајеви тровања ракијом лошег квалитета, понекад и са смртним исходом.

Најмасовнији случај је тровање ракијом „зозовачом&qуот; између 1997. и 1998. године, када је преминуло 43 од 56 људи који су се отровали.

Од тешког тровања метил-алкохолом је 2012. живот је изгубио 42-годишњи мушкарац у Нишу, након што је попио ракију купљену у Лесковцу.

У селу Мрчајевци код Чачка, 2015. године један мушкарац је настрадао, док су шесторица завршила у болници након дружења уз ракију.

Од породичног казана до дестилерије: Како стасавају нове генерације произвођача

А за оне који почињу, пут до званичног статуса није ни лак, ни кратак, прича Александар Јоксимовић, који гради сопствену дестилерију ракије у селу Рготина, између Бора и Зајечара.

Процењује да је у покретање малог бизниса кроз године морао да уложи око 100.000 евра.

„За оне који крећу од нуле, то је огромна инвестиција&qуот;, каже овај тридесеттрогодишњак за ББЦ на српском.

Прву ракију „која је могла да се пије&qуот; Александар је испекао 2018. године.

На породичном имању у селу Рготина, уз помоћ рођака направио је ракију на казану за који каже да је „вероватно више од 100 стотину година стар&qуот;.

Тајне справљања традиционалног српског напитка открио му је Душко Ружић, који има 72 године.

„Да није било Душка, ја не бих успео - двапут сам покушавао да печем сам, али то није било за људску употребу&qуот;, присећа се Јоксимовић.

Као дете из града, о воћу и ракији учио је од бабе и деде, који су живели на селу, а ракију пекли за сопствене потребе.

„По селима, ракија се по правило пече од гњилог воћа, да се не баци, у каце за врење се додаје шећер - све је то недопустиво у савременој производњи&qуот;, каже будући произвођач и додаје да је самоук.

Пре неколико година, када је сеоско имање након смрти бабе и деде остало празно, породица је одлучила да не дозволи да пропадне.

Тако се родило пољопривредно газдинство Јоксимовић код Рготског језера, где се данас гаји дуња, прави слатко и пекмез и дочекују туристи.

Већ више од годину дана, Александар сопственим рукама гради дестилерију на око 100 квадрата, индустријско постројење за производњу ракије.

„Иде споро, јер већину радова обављамо сами, као породица, али требало би да буде готово до пролећа&qуот;, каже.

Тада планира да уђе у бирократски процес регистрације дестилерије, како би прибавио све потребне дозволе за рад и уписао се у регистар произвођача јаких алкохолних пића.

Нада се да ће, у пуном замаху, моћи да производи између 15.000 и 20.000 литара годишње.

„Не очекујем да ће се одмах исплатити, а планирамо да продајемо искључиво на домаћем тржишту - квалитетно, скупо и у ограниченим количинама&qуот;, каже.

„Огроман потенцијал, али неукроћен&qуот;

Никола Весић зарађује превасходно на српском тржишту, иако његова ракија већ годинама путује преко океана у Америку и Аустралију.

Каже да се добро продаје и у комшилуку, у државама као што су Црна Гора и Бугарска.

Међутим, сматра да је извоз само „круна&qуот; у послу који већ ради.

„Колико се само ракије прода локалима на Златибору и Копаонику - када би то нестало, сигуран сам да не бих могао да живим од извоза&qуот;, каже Весић и додаје да планира проширење производње.

Ипак, овај произвођач не живи само од једног посла - бави се и угоститељством, а две делатности се међусобно допуњују.

„Увек је лако и увек је тешко - чаша је до пола празна или до пола пуна - зависи ко гледа&qуот;, каже са враголастим осмехом.

Воће у Србији расте на више од 180.000 хектара, а убедљиво предњачи шљива, која расте на више од 70.000 хектара, подаци су Републичког завода за статистику (РЗС) из 2017. године.

Урошевић каже да се „око 70 одсто шљиве у Србији преради у ракију&qуот;.

„А то значи да може да се произведе више од 100 милиона литара шљивовице сваке године - а то је само једна од воћки од које се прави ракија&qуот;.

Постоје десетине врста, а неке од најпознатијих су дуњевача, јабуковача, виљамовка, лозовача и медовача.

• Зашто је пиротска овца на ивици опстанка
• Регенеративна пољопривреда: Може ли се живети од земље која се не обрађује традиционалним плугом

Доцент на Пољопривредном факултету у Бијељини оцењује да Србија има огроман потенцијал на овом плану, који за сада „остаје неукроћен&qуот;.

„Потребно је да се држава озбиљније посвети стању на тржишту, едукацији и промоцији&qуот;, сматра овај стручњак.

Из Министарства пољоприведе кажу да имају мере подршке за производњу и пласман ракије, као и набавку опреме и уређаја.

Додају да у последњих шест година расте број регистрованих произвођача.

Само у 2022. години, у регистар је уписано 111 нових произвођача.

„Како би произвођачи добили субвенције, морају да буду регистровани, што их додатно стимулише да се региструју и тако из сиве зоне пређу у легалне токове&qуот;, наводе из Министарства.

Погледајте видео: Међимурска гибаница, необична хрватска посластица

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.13.2023)