Edgar Allan Poe: Jezero

U mladosti kob je htela kleta da pohodim sred širokog sveta jedno mesto meni od svih lepše – tako ljupka usamljenost beše tog jezera, sveg u crnom stenju, i vrh kojeg čempresi se penju. Ali kada pokrov noći crne, kao sav svet, i njega ogrne, i kad vetar mistični zašumi naricaljku u čempresnoj šumi tad – oh, tada, budih se s večera pred užasom samotnog jezera. Al' taj užas ne bejaše strava već nekakva naslada drhtava – slutnja kakvu ni dragulja sila ne bi meni nikad