Украјина и Русија: Како живе учитељи у емиграцији који нису по мери државе

Наталију Сопрунову, директорку московске „Школа - радионица&qуот;, позвао је њен одрасли син Матвеј и рекао јој за гласине да се Русија спрема да уведе ванредно стање и објави мобилизацију.

„Школа - радионица&qуот; је експериментални пројекат при Центру за развој наставничког умећа, мала приватна школа са специфичним приступом деци.

Тог дана у школи је требало да се одржи наставничко веће.

Међутим, уместо тога, наставници су почели да траже на интернету авионске карте и земље за које им не треба виза.

„Испоставило се да смо и по овом питању истомишљеници: из школе је отишло 50 одсто ученика и 75 одсто наставника&qуот;, присећа се сада Сопрунова.

Када се Наталија тог дана вратила кући, суочила се са потпуно непознатим задатком: требало је да преко ноћи спакује ствари заувек.

• Нови ђаци из Русије и Украјине у српским школама: Привремени дом за једне, нови живот за друге
• Наставници у ослобођеним украјинским областима: „Мучили су нас јер смо одбили да држимо часове на руском“
• Шифра паљаницја: Шта се дешава са руским језиком у Украјини

„Нас четворо и осам малих кофера. И не разумем шта то значи да се спремаш за емиграцију. Да ли то значи да ћеркици понесем зимски капут, иако идемо у Јереван а тамо је већ топло или треба да скинем декин портрет са зида ... Ми смо мислили да се никада нећемо овде вратити, нити видети или чути. Авион је био препун људи, сви су бодрили једни друге, чак су се и шалили али је било очигледно да су сви потрешени и уплашени. Још је ковид трајао и сузе, које су ми прилично текле, сам могла да сакријем испод маске.&qуот;

Породица Сопрунове прешла је из Јерменије за Ригу, где имају родбину.

„Школа - радионица&qуот; коју су 7 година градили педагози - више није постојала.

Децу, која су остала у Москви, примила је друга школа.

Међутим, наставници „Школе - радионице&qуот; настављају да предају онлајн: и ученицима који су се размилели по свету и другој деци у емиграцији.

Ови часови не замењују часове из локалних школа: они обухватају само онај део руског наставног програма који сами предавачи сматрају релевантним и вредним.

Њиховим бившим ученицима вероватно није лако да се привикну на обичне школе. „Школа-радионица&qуот; била је другачија.

Они су потпуно напустили концепт такмичарског духа и конкуренције у настави: Сопрунова је убеђена да учење као бесконачна јурњава за петицама апсолутно не одговара свој деци.

Покушавали су да избегну традиционални систем школског оцењивања, замењујући га посебним извештајима или писмима родитељима.

Деци су помагали бројни психолози да се укључе у колектив.

Часови су били налик на заједничке дискусије и истраживања: Сопрунова је организовала часове као клуб за дискусије, а учитељ је водио дискусију.

• „Дошли смо да останемо&qуот;: Зашто руски ИТ стручњаци отварају фирме у Србији
• „Имали смо диван град, али га више нема&qуот;: Како избеглице из Украјине живе у Србији

„Не могу да радим тамо где се прозори украшавају словом З &qуот;

Наталија Сопрунова је ишла на протестне митинге али више није гајила илузије о ономе што се дешава у земљи:

„Трг Болотнаја [велики митинг опозиције 6. маја 2012. године који се завршио нередима и кривичним поступцима] и убиство Њемцова [27. фебруара 2015.] уверили су ме да земља никада неће бити онаква о каквој ми сањамо. Иако сам мислила да су појединачни налети слободе, нешто добро и нешто што је могуће. Ја сам 2014. године отворила нову школу. Веровала сам да је могуће, потребно и важно да се бар нешто уради на локалном нивоу.&qуот;

„Школа-радионица&qуот; била је камерни тип школе: она је заузимала само један спрат зграде, а сваке године уписивала је разред од 14 ђака.

На самом почетку званично је била део познате московске 57. школе, а затим, како Наталија наводи, њен пројекат се „откачио&qуот;.

Тако се „Школа-радионица&qуот; развијала и живела седам година.

Међутим, након почетка рата Наталији је потонула свака нада да мали квалитетни пројекти уопште могу да заживе у Русији.

Сопрунова је убеђена да она и колеге нису отишли у марту након гласина о мобилизацији, да би „Школа-радионица&qуот; све једно престала да постоји.

„Више не верујем. Одуговлачење [одласка] било би као да одсецаш реп део по део&qуот;, каже она.

Школе у Русији, и приватне и државне, дуги низ година су се суочавале са све већим притиском државе.

А након потпуне руске инвазије на Украјину, многи наставници су схватили да ће почети да стежу шрафове у образовању.

И испоставило се да су били у праву.

Министар просвете Кравцов је већ у априлу обећао да ће увести часове наставе о „актуелним догађајима&qуот; како не би остављали децу „саму са информационим ратом&qуот;.

Тако су се у школама појавили „Разговори о важним стварима&qуот;.

Школска недеља сада почиње подизањем руске заставе уз химну, а у градиво историје за ученике деветог разреда укључено је признање независности самопроглашене ДНР, па чак и изградњу Кримског моста.

„Од самог почетка рата очекивао сам да ће ускоро забранити да се са децом прича на ову тему. То се и догодило&qуот;, присећа се наставник физике Данил из Тјуменске области.

„Буквално, недељу или две касније речено нам је да морамо да будемо пажљивији у изражавању.

„Почели су да се воде такви политички разговори, који су објашњавали наставницима да је у ствари ситуација нормална, наша власт испуњава сопствену функцију, то је све. Аргументи су били са телевизора.&qуот;

Погледајте и видео: „Побегла сам од рата у осмом месецу трудноће, а данас живимо у Котору богатији за једног члана&qуот;

Данијел сматра да треба да будете што искренији са ученицима да бисте изградили нормалне односе.

Није желео да лаже, у Русији се више није осећао сигурним. На пролеће су он и његова девојка одлучили да оду.

„Искрено говорећи, било ми је веома тешко да се растанем од деце&qуот;, присећа се он.

„Морао сам да схватим да их нисам само оставио, да деца неће бити изгубљена без мене. И до тог закључка сам, наравно, дошао када сам у дечијем колективу видео децу која нису подлегла пропаганди. Односно, они разумеју да је то што Русија ради погрешно, да то треба зауставити.&qуот;

За учитељицу нижих разреда Марију Гожеј из Ростова на Дону, кап која је прелила чашу био је „Дневник једног ђака у Ростовској области&qуот;, који је видела у мају. На свакој страници била је слика хероја: космонаута, спасиоца или војника.

Углавном су то били борци из Великог отаџбинског рата, али је био и учесник Првог чеченског рата, и наредник који је погинуо у „мировној мисији у граду Цхинвали 2008. године&qуот;.

Маријина школа је инсистирала на томе да родитељи купе баш овај дневник њиховој деци.

„То ме је престравило. Учитељ је још обавезан да сваке недеље прича о једном од тих хероја. До тог тренутка сам мислила да ћу остати, пошто су деци потребни учитељи који ће носити светлост и учити их да мисле. Онда сам видела и схватила да ја то нећу моћи.&qуот;

Такође је отишао из земље и један од оснивача пројекта „Учитељ за Русију&qуот; Федор Шеберстов.

Идеја пројекта је да се млади наставници шаљу у унутрашњост како би донели нове идеје и свежу крв у сеоске школе.

А пре рата „патриоте&qуот; попут Никите Михалкова оптуживале су пројекат за сарадњу са Западом, али је он ипак наставио да делује у Русији.

Федор сада ради у Ташкенту.

После избијања рата престао је да разуме каква се будућност спрема за децу у Русији.

„Шта ти можеш да урадиш са том твојом математиком, због чега да идеш на Дефектолошки или Природноматематички факултет?&qуот;, објашњава он.

Андреј, учитељ енглеског језика из Брјанска, дао је отказ у марту.

„Ако сам добро разумео, ја сам једини који је отишао из школе.

Дао сам отказ и буквално након пар недеља срео сам колегиницу.

Били смо у добрим односима, помагао сам јој око неких ствари, укључујући и ствари приватне природе.

Она се заинтересовала зашто ме одавно није видела у школи. Ја сам јој директно одговорио да не могу да радим тамо где су прозори украшени са словом З.

Фркнула је и убрзаним ходо отишла.

Односно, како сам разумео, био сам жигосан као издајник.&qуот;

Погледајте и видео: Мобилизација у Русији и долазак у Србију - „Шта да радим тамо, ни не умем да пуцам&qуот;

Наставници су били у праву што су бринули.

Да су остали да раде, постали би сведоци све веће идеологизације школског програма: министар просвете Кравцов обећао је да ће део о специјалној операцији бити убачен у школске уџбенике.

А можда би и морали да надгледају писање писама на фронт.

Ђаци сада то редовно раде.

Оно што деца напишу цензурише се: то се најбоље види када деца пожеле војнику да никога не убије уместо захвалности за „одбрану Отаџбине&qуот; и онда настаје скандал.

То се, на пример, десило са учеником петог разреда из Јекатеринбурга.

У Костромској области ученице шију мараме за војску са молитвама и словом З.

А у Карелији је учитељица приморала ученика седмог разреда да седи цео час окренут према зиду због дуксерице са америчком заставом.

Ипак, такви случаји су иницијативе појединачних школа или локалних чиновника.

Добре школе (и државне и приватне) и даље постоје и успевају да заштите децу од пропаганде: на пример, коришћење истих оних „Разговора о важним стварима&qуот; као допунским часовима за припрему за единствени државни испит.

И, наравно, нису отишли сви наставници који се нису слагали са ратом.

Наставници у Русији редовно бивају кажњавани због дискредитовање оружаних снага, било због онога што причају на часу или објављивања антиратног аватара на друштвеним мрежама.

Четрдесетпетогодишња учитељица у Чељабинској области кажњена је због пацифистичких плаката које је окачила у улазу куће. А против наставнице енглеског језика у Москви због самостални протест са натписом „Мир&qуот;, састављен је протокол.

• Љубав јача од бомби: Србин који је одлучио да остане у Украјини
• Како је Београд одиграо судбоносну улогу у животу Американке и Руса

„Шеташ се улицама и срећеш познате учитеље&qуот;

Један од оснивача „Учитељи за Русију&qуот; Фјодор Шеберстов преселио се у Узбекистан.

Већ је покренуо пројекте „Учитељ за...&qуот; у Казахстану, у Узбекистану и у Киргистану.

Има много могућности у новој земљи:

„Овде је диван живот. Земља иде напред корацима од седам миља. Све што је у Русији забрањено у последњих шест месеци, овде су много тога дозволили у последњих шест месеци&qуот;, каже Федор. Руски учитељи су на цени и део [оних који су се преселили] лако проналазе посао. На крају крајева живот је приметно јефтинији него што је још увек у Москви и Европи. Овде постоји велика заједница наставника. Шеташ улицама и срећеш наставнике које познајеш.&qуот;

Данил из Тјуменске области добио је посао у приватној школи у Алматију. Ученици су љубазни и отворени чак и према људима које слабо познају, приметио је он.

Андреј, учитељ из Брјанска, преселио се у Бишкек.

Он се такође запослио у приватној школи, а посао је нашао сасвим случајно: у минибусу је чуо разговор две учитељице.

„Суптилно се умешао у разговор. Питао је да ли има слободних места у њиховим школама? И оне су ме препоручиле једну од приватних школа у којој ради њихов колега. Управо су се селили у нову зграду и проширили се. Јавио сам се на конкурс, дошао на разговор и примили су ме.&qуот;

У Централној Азији руски учитељи лако налазе посао, делимично зато што је руски језик и даље популаран као језик комуникације међу различитим народима.

У Киргистану га говори 48% становништва.

У Казахстану, према попису из 2009. године, више људи говори руски него казахстански.

У све три земље постоји много школа и универзитета у којима је настава на руском језику.

Саговорници ББЦ-ја запослили су се у приватним школама, где су плате веће и деца из имућних породица.

Највероватније, њихово искуство се разликује од слике света обичног учитеља у овим земљама.

Штавише, не може се рећи да су се наставници преселили из руске диктатуре у државе са развијеном демократијом.

У Казахстану су 2022. године одржани протести против власти, који су се завршили смрћу више од 200 људи.

Узбекистан се налази на 133. месту на ранг листи слободе штампе и то на дну листе, после Јужног Судана и Уганде.

Међутим, Русија је још ниже рангирана.

У Киргистану је боља ситуација са слободом говора: земља се налази на 72. месту на ранг листи, одмах уз Јапан.

Међутим сада се тамо суди тридесеторици бораца за људска права и активиста који су се противили предаји Кемпир-Абадског резервоара воде Узбекистану.

Оптужени су за припремање масовних нереда али друштвени активисти овај догађај називају политичким.

И ако је Казахстан економски развијен, отприлике као Русија (осим последица санкција), Киргистан и Узбекистан су сиромашне земље са ниским животним стандардом.

Учитељи и ученици заједно су бојили зидове

Дешава се да се учитељи на новом месту не интегришу у локални живот, већ граде школу од нуле.

Тако је урадила и Марико Монахова, учитељица географије из московске школе „ Бела врана&qуот;.

Монахова је географ.

Дуго је радила у корпоративном сектору, у компанијама које су се бавиле снимањем космоса, а такође је радила и у државним агенцијама.

Међутим, у свом раду је видела бескрајне покушаје колега „да опљачкају државу уместо да ураде нешто кул&qуот;.

Тада је Монахова одлучила да оде на посао који има више смисла - у школу да ради са децом.

„Схватила сам да је то једино што могу да урадим за државу. Могу да узмем читаве генерације деце које ћу од самог почетка учити да буду професионалци и да им буде занимљиво. Они ће разумети шта раде и зашто... Биће им супер, биће срећни људи. А срећни људу никада неће ићи да ратују&qуот;, каже Монахова.

Ове наде су пропале 24. фебруара. Марико није могла да остане у земљи која је покренула рат и затим је у марту отишла у Црну Гору.

У пролеће, Монахова је наставила да подучава ђаке онлајн: како би деца имала неку врсту стабилности и не би имала осећај да се свет срушио.

А онда се договорила са локалном приватном школом, једином руском школом у Црној Гори са акредитацијом која матурантима издаје црногорске сертификате, да отвори филијалу у Херцег Новом.

Градоначелник, коме су се обратили Монахова и екипа, понудио им је зграду некадашње основне школе, која није радила неколико година и након тендера успели су да је добију.

Тако је настала школа „Адриатик Нови&qуот; у којој деца могу да уче на руском језику, а да притом добију црногорски сертификат.

Требало је да се реновира стара школска зграда и у августу су наставници, ученици и родитељи заједно офарбали зидове, деца су нацртала графите на зидовима спортског терена.

Школа треба да буде простор где се деца супер осећају, убеђена је Марико.

А одлазак у нову школу у септембру више није застрашујући ако сте помогли у стварању овог простора у августу, објашњава она.

Сима Власова се преселила у Тбилиси трећег дана рата: трудна, са мужем и седмогодишњим сином.

У почетку уопште им није било јасно како да организују живот.

Син, ђак првак, нашао се у страној земњи усред школске године.

У марту је Сима уписала дете у локалну школу, међутим њему није било пријатно тамо.

Осим тога, због прилива оних који су долазили школа је била преоптерећена.

Грузија је једна од најпопуларнијих земаља код оних који су Русију напустили из политичких разлога: и пре, и након што је рат почео у његовим пуним размерама.

У почетку је Власова желела да преговара са другим родитељима емигрантима и унајми учитељицу за њихову децу. Али испоставило се да је много више људи који су желели да њихова деца тако уче, него што би један наставник могао да постигне. Тако се појавио Иоур Ваи: курсеви руског језика за основце. Сада тамо уче Руси, Белоруси, Јермени, па чак и грађани Израела.

Власова је некада студирала на педагошком факултету али никада није радила у школи: последњих година у Москви се бавила дизајном у Сбербанци.

„Ја не умем да се бавим методиком наставе&qуот;, одмах признаје.

И додаје да су у Тбилисију успели да окупе одличан тим руских, грузијских и украјинских наставника и да заједно створе нешто боље од обичне основне школе.

Школа Иоур Ваи, Симин центар, не може још увек да се назове школом пошто још није акредитована у Грузији али се Власова нада да ће добити акредитацију.

То значи да школа Иоур Ваи не може да изда сертификат о завршеној школи.

Међутим, постоји могућност да се на даљину прикључите руским школама и једном у току тромесечја полажете тест за сертификацију.

А могуће је према руским законима да се у деветом разреду полажу испити и да се на тај начин покаже да је дете све те године заиста учило.

Неке породице са којима Сима ради не знају где ће се наћи за неколико година: вероватно ће деца наставити да се образују у другој земљи по другим правилима.

У многим европским земљама деца се уписују у школе на основу испита: значи, главна ствар је да она имају реално знање.

„Ми смо створили такво место одакле деца не желе да иду. Центар се затвара у шест, а деца говоре: још само 10 минута! Ми их не терамо да седе, облаче униформу, да бубају. Све учимо кроз игру&qуот;, каже Сима.

Сећа се како су четвртом разреду објашњавали разломке: учитељ је са децом у учионици испекао пицу и исекао од ње трећину, четвртину и једну шестину.

Погледајте и видео: „Ми смо као породица&qуот; - Пријатељице чије земље су у рату

Једна од учитељица у школи Симе Власове, Марија Гожаја, скоро је завршила факултет и пре него што је емигрирала успела је да ради у руској школи само годину дана.

Али разлика је огромна.

„Стварно волим да причам са децом, од њих чујеш ствари о којима одрасла особа никада не би размишљала&qуот;, каже она.

„Знање треба калемити на базу, а база је то када деца воле да уче. Иако су у мојој школи [у Ростову на Дону] сви наставници, који су били дупло старији од мене, говорили: не, само их морате натерати, иначе ће вам се попети на врх главе.&qуот;

Марија је била узбуђена када су је примили у Иоур Ваи, у Тбилисију, и испоставило се да сви тамо подржавају њен приступ деци.

Међутим, ствари се нису задржале само на образовању деце.

Формирана је читава заједница око курсева: „Имамо групу за подршку онима који су се преселили: помажемо у проналажењу смештаја, лекара, завршавамо документа.

Одржавамо сусрете за мајке које пате у изолацији, камп за децу којој је досадно током распуста&qуот;, каже Власова.

За њу је важно да школарци који говоре руски не живе изоловано: позивају се и грузијска деца на празнике и дечије сајмове.

Наталија Сопрунова живи у Риги и спрема се да направи основну школу у оквиру међународног образовног пројекта Ле Саллаи: ова школа предвиђа онлајн учење са сусретима уживо ученика и наставника током сваког тромесечја.

Једна Наталијина колегиница, која је почетком марта у паници купила карте из Русије, настанила се у Јеревану.

Елена Чегодајева је тамо организовала „Слободну школу&qуот; за децу руских емиграната.

У почетку је мислила да је то привремено решење: деци је требало да брзо наставе са учењем док родитељи решавају питања са документима, послом и навикавањем на нову земљу.

Али све је више било оних који су желели да се упишу: прво је било само 40 ученика, до краја јуна уписало се око 100, а сада их има 200.

Много Руса је дошло у Јереван и руска одељења у локалним школама су пуна.

И тако је Елена нашла више просторија и „Слободна школа&qуот; је наставила да живи.

Иако њена школа није акредитована у Јерменији, за шта би морала да предаје на јерменском.

Деца могу да се пријаве на школовање код куће у Русији.

Закључен је споразум између Јерменије и Русије о међусобном прихватању докумената о образовању, то јест, неће бити проблема са руским сертификатом у Јерменији.

Зато деца овде формирају другарства, наставници проналазе истомишљенике и формира се заједница.

„Јереван је мали град и много Руса је дошло овде.

Они се удружују, а наша школа је један од разлога&qуот;, напомиње Чегодајева.

Погледајте и видео: Матурско вече међу рушевинама

„Одгајање генерација одраслих послушника није опција&qуот;

Јереванска школа се с разлогом зове „Слободна&qуот;.

Овде је циљ да се учи без вике и без кажњавања оценама.

„Моја главна вредност је васпитање слободномислеће особе која може да на критички начин посматра догађаје&qуот;, каже Владислав Повишев, наставник историје у „Слободној школи&qуот;.

„Међутим, то би било прилично компликовано спровести сада у школи у руском систему.&qуот;

Повишев је, као и већина његових колега, напустио Русију након почетка рата: и веома му је драго што је успео да пронађе колеге истомишљенике у Јеревану.

„Идеја о нашим часовима је настала управо из ситуације у земљи. Тада ми је постало јасно да васпитавање одраслих послушника није опција&qуот;, каже Сима Власова из Тбилисија.

У обичној руској школи само уче да буду послушни, сматра она: ради како су ти старији рекли и постављај питања само када је дозвољено.

„Немамо ниједну забрану коју не бисмо могли да објаснимо детету на приступачан начин. То може да буде тешко, нарочито са онима који су бунтовне природе и шестогодишњацима. Али ми смо намерно ишли на то. Наравно, веома је згодно одгајати послушну, застрашену децу. Али ево шта је из тога произашло&qуот;, каже она, мислећи на рат у Украјини и чињеницу да га неки Руси подржавају.

А ако и не подржава, онда и даље послушно иде у војни одсек.

На часовима математике, Наталија Сопрунова је учила децу критичком размишљању.

„Скоро сваке недеље правим провокације: кажем им лажну изјаву. На пример, што је број већи, то има више делилаца. Звучи веома разумно!&qуот;

Затим посматра ко ће од ученика приметити грешку.

Тако деца откривају да учитељица није увек у праву и да им не треба слепо веровати, објашњава она.

„Образовање игра важну улогу на дуге стазе&qуот;, рекао је Владислав Повишев, наставник „Слободне школе&qуот; у Јеревану.

„Радећи данас са децом из Русије, желео бих да се надам да ћу некако утицати на ситуацију&qуот;.

Јасно је да учење историје деце, у овом тренутку, неће зауставити рат.

Али овај рат је генерацијски сукоб, уверен је Повишев, и управо то ради - одгаја нову генерацију.

„Деца којој предајем су много боља од нас&qуот;, рекао је он.

„Имао сам много ученика и никада нисам срео децу на коју не бих могао да полажем наде за будућност.&qуот;

Погледајте и видео: Шта је позадина сукоба Украјине и Русије

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.29.2023)