Прича о јапанским стриповима: како су манге одушевиле младе читаоце и победиле Загора

Максим Којић има 10 година, иде у Основну школу „Бора Станковић&qуот; у Београду и велики је љубитељ Нарута, једне од најпопуларнијих манги - јапанских стрипова.

„Први пут сам је читао када сам имао седам или осам година&qуот;, каже Којић.

Прича о Наруту Узумакију, најхиперактивнијем нинџи Села скривеног у лишћу, одмах му се свидела, а посебно Наруто аниме - јапанска анимирана серија - урађена по манги.

Наруто је тинејџер и жели да постане снажан и поштован вођа села, па вредно вежба и бори се, али се на том путу уваљује и у разноразне невоље.

„Свиђа ми се како користи разне технике у борби, а и сваки лик има посебну причу... Имам једног другара у школи који га исто воли, па причамо о томе&qуот;, наводи Максим.

Приче о Наруту продате су у више од 250 милиона примерака широм света и велики број људи га обожава, облачи се, па и трче као он, држећи руке иза леђа.

Међутим, није једини који има такав статус - полице са мангама све су богатије у књижарама, библиотекама и домовима широм Србије.

• Видимо се у сновима: Прича о Сендмену, „стрип азбуци“ која је променила свет
• Хуго Прат - отац Корта Малтезеа који је сложено чинио једноставним
• Чији је вршњак Дилан Дог
• „Лептирићи&qуот;: Стрип пољубац двојице тинејџера који је узбуркао емоције у Србији

Међу најпопуларнијим насловима су и Напад титана, Челични алхемичар, Оне пиеце, Убица демона, Берсерк, Борбени анђео Алита, Бележница смрти, Узумаки...

Стрип критичар Никола Драгомировић каже за ББЦ да су манге већ дуго „најпопуларнија форма стрипа у свету&qуот;, а посебно међу млађом популацијом.

„Увек постоји нека форма стрипа са којим се млади пре осталих сусретну, па им то послужи као улаз у тај свет - код нас су то осамдесетих били Бонели стрипови, а данас су манге.

„Млади се просто најлакше укаче на ту супкултуру, а због интернета им је најлакше да дођу до новог садржаја и да се идентификују.&qуот;

Из италијанске издавачке куће Серђо Бонели изашли су неки од најпопуларнијих стрипова на овим просторима, попут Дилана Дога, Загора, Текса и Мистер Ноа.

Владимир Мијатовић из Дарквуда, једне од издавачких кућа у Србији које објављују манге, истиче да је у последње две године дошло до наглог пораста интересовања за јапанске стрипове.

„Заиста нам долази доста деце и дечака и девојчица, а углавном су негде на крају основне или почетку средње школе&qуот;, каже Мијатовић.

„Али треба и остали да их пробају, само да дођу отвореног ума, јер заиста има манги за све... Прича их сигурно неће разочарати, ако су иоле спремни за нешто другачије.&qуот;

Један од њих је Бојан Вукадиновић из Удружења љубитеља јапанске културе Сакурабана - трешњин цвет на јапанском - који је први сусрет са тим светом имао још током деведесетих.

„Веома сам срећан и испуњен кад видим да су манге данас тако популарне… Очигледно смо нешто добро урадили&qуот;, каже Вукадиновић, чије је удружење током година организовало низ догађаја посвећених јапанској поп култури.

„Волео бих само да је та популарност дошла мало раније&qуот;, додаје уз осмех.

О мангама и „обичним стриповима&qуот;

„СТОП! Ово је крај књиге!&qуот;

Ово упозорење, написано великим црним словима, налази на првој страници свих манги.

Одмах испод је и упутство како се манге заправо читају - с десна на лево, као у Јапану, тако да је почетак тамо где је у књигама и стриповима из овог дела света заправо последња страница.

И онда полако, све до краја, то јест, почетка.

То је прва и најочигледнија разлика манги у односу на Дилана Дога, Спајдермена, Астерикса и друге класичне стрипове, али и први корак на ком многи од њих и одустану.

Међутим, младим читаоцима то нимало не смета.

„Изненадио сам се како се чита са обрнуте стране, али било ми је веома занимљиво, што није као други стрипови&qуот;, каже Максим.

Није му било тешко да се навикне, каже.

„Леворук сам, па ми је било тотално нормално.&qуот;

Драгомировић, један од уредника издавачке куће Чаробна књига која такође објављује манге, додаје да и одрасли врло брзо без проблема „читају унатрашке&qуот;.

„Постоји низ предрасуда код читалаца, да се манге лако читају, да су 'болесне', јер су некад доста експлицитне, да су незанимљиве, да су сви ликови исти јер имају велике очи...

„Могу само да кажем да је свако ко је дао шансу мангама - а није одустао после прве која му се не допадне - врло брзо нашао неку која га је одушевила&qуот;.

• Интервју петком: Стрип аутор Александар Зограф о причама из Другог светског рата пронађеним на бувљој пијаци
• Интервју петком: Виктор Богдановић - човек који је Супермена довео у Србију
• „Звери у нама&qуот; - кад средњошколка у Србији прави стрипове
• Дневник емиграције: Београд очима руског стрипаџије

Друга разлика у односу на стрипове са Запада је у другачијем цртежу - у тим великим очима њихових јунака.

Јер ипак су манге - што у буквалном преводу значи случајне или ћудљиве слике - настале скроз на другом крају света и то прилично давно.

Толико давно да је овај израз у данашњем смислу почео да се користи још крајем 18. века, иако је разних илустрација као претеча манги било и раније.

За оца данашњих манги сматра се Осаму Тезука, кога многи називају и јапанским Волтом Дизнијем.

После Другог светског рата, иако по струци лекар, Тезука је одлучио да се посвети цртању стрипова и управо је Дизни имао велики утицај на њега.

Тезукини ликови имали су увећане очи, попут Бамбија, и тако је настао специфични манга стил,

Манге су другачије и по начину причања приче, пре свега, због филмске нарације и мало текста, углавном само у дијалозима.

Зато се много брже листају, а јапански уредници ауторима диктирају темпо колико једна страна брзо мора да се чита, објашњава Драгомировић.

„Неки општи стандард за популарније серијале је око шест до десет секунди за једну страну&qуот;, каже.

„То раде да би просечан читалац могао да прочита више садржаја - продукција која обухвата стотине наслова недељно не може да допусти да се један стрип чита цео дан.&qуот;

Јапан је једно од највећих стрип тржишта на свету, и манге се продају у тиражима од неколико милиона примерака.

„Скоро трећину свих штампаних публикација чине манге&qуот;, наводи се на сајту Дарквуда.

„Више се манги штампа на свету него свих осталих стрипова заједно&qуот;, додаје Драгомировић.

Он ту наводи и кључну разлику манги у односу на италијанску, америчку или француску школу стрипа.

Другачије су, каже, и по „великој дози иновативности и динамике, неочекиваним преокретима и великој машти&qуот;.

„Док се на Западу рециклирају постојеће теме и трага за начином да се исте приче испричају на неки довитљивији начин, уз надметање у луксузу издања или раскошности цртежа, аутори манге непрестано стварају нов садржај.

„Код њих постоји врста манге дословно за свачији укус, било да је реч о деци, младима, домаћицама, бизнисменима.&qуот;

Од већине манги, посебно оних најпопуларнијих и најзначајнијих, врло брзо настане и аниме серија или филм, што доприноси њиховој популарности.

Како су манге стигле у Србију?

Прва манга објављена у Србији је Акира, чувени серијал о постапокалиптичном Нео-Токију, две деценије након што је мистериозна експлозија уништила град.

Прича прати тинејџера бајкера који покушава да спречи пријатеља да искористи мистериозну моћ - Акиру.

Мангу је у Србији од 2002. до 2005. објављивао новосадски Маркетпринт, а цео серијал је стао у четрдесет свешчица.

Занимљиво је да је тај серијал објављен на „западњачки начин&qуот; - чита се слева на десно.

Аниме филм Акира из 1988, настао по манги, који се често сматра једним од најбољих анимираних филмова у историји, Вукадиновићу је био први сусрет са светом који је брзо заволео.

„Било је доста крвавије и озбиљније од ствари које су код нас могле да се нађу и у филмовима и у стриповима и у анимацији&qуот;, описује он.

Како каже, људи у Србији су већ током 1990-их почели да се упознају са анимеом и мангама, али је све блокирао рат на подручју бивше Југославије.

„Због изолације, годинама нисам знао како да дођем до тих стрипова.

„После доста година, кад смо већ били старији, интернет је почео да се развија у Србији, па смо се тако налазили са другим љубитељима манги и анимеа.

„Тако смо и покренули удружење Сакурабана и правили разне догађаје, попут школе манги, фестивала Мангадром, Јапанизам, Аниманга викенд и других.&qуот;

Манге је потом 2013. почео да издаје Дарквуд, а касније се прикључила и Чаробна књига.

„Врло је тешко добити ауторска права за манге, али је власник Дарквуда био баш упоран око тога&qуот;, каже Мијатовић.

„Тражио је одмах најозбиљније наслове и добили Нарута, који је већ дуже време једна од најозбиљнијих манги, а потом и Оне пиеце, најдуговечнију мангу у историји.&qуот;

У Дарквудовом издању је и Напад титана, манга по којој је рађен истоимени аниме, годинама један од најпопуларнијих у свету.

Описујући манга сцену у Србији, стрип критичар Драгомировић такође помиње 1990-те и каже „да смо ми као они који последњи стигну на журку, па јуре да сустигну остале по весељу&qуот;.

„Тек сада проживљавамо оно што су Европа и Америка доживели пре двадесет и више година, кад смо ми били изоловани.

„После Дарквуда, који је најзаслужнији за промоцију манги овде, сада се све више издавача укључује и љубитељи манги су све то радо прихватили, тако да је популарност велика.&qуот;

Одакле почети?

Млађи, на пример, воле Нарута, нешто старији Напад титана или Берсерка, а ту је и Узумаки, на чијим корицама стоји 18+ ознака.

„Ја сам касно почео са мангама, нисам имао прилике раније да их читам, али омиљени су ми хорор стрипови&qуот;, каже Мијатовић.

„Прво сам прочитао Узумаки и одушевио се… Први пут после дуже времена да ме нешто из стрипа заиста уплаши.&qуот;

Постоје и акционе, авантуристичке, комичне, историјске, романтичне, научно-фантастичне, спортске, па и еротске (или неке још експлицитније) манге.

„На Западу, па и код нас, перципирано је да су стрипови углавном за децу и тинејџере... Тога у Јапану нема&qуот;, каже Вукадиновић.

„Схваћени су као било који други медиј, тако да су сви жанрови ушли у њега… За свакога постоји нешто, забавне су, доступне и у свакој има нешто ново.

„Свако може да нађе макар један наслов који ће му бити интересантан и који би волео да прочита, а који није ни претпостављао да постоји у стрипу.&qуот;

Један од популарних серијала је и Бележница смрти, чија прича прати Лајтјагамија, ученика средње школе који открива свеску са специјалним моћима.

Чије год име у њу да упише, уз начин смрти и време смрти, то се и оствари, па пожели да направи „праведнији свет&qуот; и убија све за које мисли да то заслужују.

То доноси и бројне моралне и филозофске дилема.

Драгомировић каже да се многима који су имали предрасуде према мангама управо свидела Бележница смрти, као и Алита или Никад човек, адаптација романа Осамуа Даизаија.

Он је, каже, највише уживао у Челичном алхемичару, који је прочитао неколико пута, док за Напад титана каже да га је „држао од прве до последње стране&qуот;.

„Толико да сам другу половину морао да набавим на енглеском јер сам био нестрпљив.

„Али манге које апсолутно обожавам су Наусицаа оф тхе Валлеи оф тхе Винд, ремек дело Хијаоа Мијазакија - најпознатијег аниме аутора на свету, освајача Оскара - и Лоне Волф анд Цуб, један од најбоље написаних и нацртаних стрипова на планети… Ако не и најбољи&qуот;

„Много је веће богатство садржаја него што људи могу да замисле… Дакле, сигурно постоји нешто за свачији укус, само треба дати шансу.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.06.2023)