Nauka: Kako su naši preci preživeli asteroid koji je doveo do smaka sveta
Pre šezdeset šest miliona godina, naši daleki preci preživeli su možda najnasilniji događaj u istoriji Zemlje. Kako je grupa malih, beznačajnih sisara koja je tavorila po senkama uspela da preživi asteroid koji je ubio dinosauruse?
U tami, oblaku pepela i na smrtonosnoj vrelini, sićušna krznena životinja probija se kroz pakao koji je ostao posle najgoreg dana za živa bića u istoriji planete Zemlje.
Ona prebira po ruševinama, hvata insekta kako bi se prehranila i brzo se vraća u sklonište.
Svuda oko nje su mrtva ili umiruća tela dinosaurusa koji su generacijama terorisali sisare.
Bili su to rane nedelje i meseci pošto se asteroid širine 10 kilometara sudario sa obalom današnjeg Meksika snagom jačom od milijardi nuklearnih bombi, spektakularno okončavši period Krede.
U praskozorje ere koja će uslediti, Paleocena, šume su gorele, cunamiji su potresali obale, a ogromne količine isparenih stena, pepela i prašine dizali su se kilometrima u atmosferu.
Ali, ovaj svet nije bio potpuno lišen života.
Među preživelima bili su najraniji poznati primati, purgatorijusi, koji su izgledali kao ukrštanje između rovčice i sićušne veverice.
Njihov broj sigurno je opao usred ove globalne katastrofe, ali je vrsta ipak opstala.
- Dan kada se srušio svet dinosaurusa
- Šest mitova o dinosaurusima
- Nestanak dinosaurusa: „Definitivno je za sve kriv asteroid"
- Pitanje staro 120 godina: Čemu služe ruke t-reksa
Takav je bio život ranih sisara ubrzo nakon što je udario asteroid i iskorenio tri četvrtine živih vrsta na Zemlji.
Samo je Veliko umiranje, pre 252 miliona godina, bilo smrtonosnije (mada manje iznenadno), ubivši 95 odsto života u okeanima i 70 odsto na kopnu.
Asteroid koji je okončao period Krede odneo je sa sobom slavne dinosauruse kao što su tiranosaurus i triceratops, kao i manje poznata ali bizarna stvorenja kao što je anzu, iliti „pile iz pakla" .
Bili su tu dinosaurusi pačijeg kljuna, dugovrati dinosaurusi, dinosaurusi sa oklopom po čitavom telu - i, vrlo brzo, svi su oni bili mrtvi.
U senci ovih kraljeva i kraljica pozne Krede, sisari poput purgatorijusa bili su mali i okretni, mnogi od njih ispunjavajuću onu vrstu ekoloških niša koje danas zauzimaju glodari.
Kako se desilo da ova raznovrsna grupa naizgled ranjivih stvorenja, među kojima i naši preci, prežive smak sveta?
To je pitanje na čijem odgovoru vredno rade Stiv Brusate, autor knjige Uspon i vladavina sisara, i njegove kolege sa Univerziteta u Edinburgu.
Jedna stvar koju stalno ističe Brusate je da je dan kada je udario asteroid bio veoma loš dan da budete živi kao bilo šta, pa i sisari, ptice (dinosauruse ptičjeg sveta) i reptili.
„To nije bio normalan asteroid, bio je to najveći asteroid koji je udario Zemlju najmanje u poslednjih pola milijardi godina", kaže Brusate.
„Sisari su zamalo prošli kao i dinosaurusi."
Moglo je mnogo toga da se izgubi.
U poznoj Kredi već je bilo iznenađujuće mnogo raznovrsnih sisara, kaže Sara Šeli, postdoktorska istraživačica paleontologije sisara u Edinburgu.
„Mnogi od njih su bili sitne živuljke koje jedu insekte visoko na drveću ili pod zemljom", kaže Šeli.
Ali, nisu baš svi bili insektojedi.
Bili su tu i misteriozni multituberkulati, tako nazvani zbog neobičnih izraslina na njihovim zubima.
„Imali su kockaste zube sa mnogo kvrga po njima, a spreda je zub bio nalik sečivu. Izgledao je maltene kao testera", kaže Šeli.
„Oni su jeli voće, orašaste plodove i semenke."
Bilo je i mesoždera - jedan od najvećih onog vremena bio je didelfodon, rođak torbara težak oko pet kilograma, otprilike veličine domaće mačke.
„Na osnovu glave i dentalne anatomije da se zaključiti da je imao snažan ugriz, tako da je definitivno bio mesožder - verovatno je mogao da lomi kosti", kaže Šeli.
Većina ovog diverziteta bila je izgubljena kad je udario asteroid - devet od deset sisarskih vrsta je iskorenjena, prema Brusateu, što je pružilo do tada neviđenu priliku onima koji su preživeli.
„Zamislite samo da ste jedan od tih naših sićušnih predaka, veličine malih miševa - mali krotki stvor koji se krije po senkama - i preživite ovaj trenutak u istoriji Zemlje", kaže Brusate.
„Izvučete se iz svega toga i odjednom više nema t-reksova, nema dugovratih dinosaurusa, svet je prepun mogućnosti."
Ovo masovno izumiranje postavilo je scenu za veliki napredak diversifikacije koja je na kraju donela plave kitove, geparde, puhove, platipuse i, naravno, nas.
Prvo je tu, međutim, bila jedna mala prepreka: svetske šume su nestale u masovnom požaru i nebo je bilo puno pepela, koji je zaklanjao sunčevu svetlost i sprečavao biljke da vrše fotosintezu.
Ekosistemi su se rušili „kao kule od karata", kaže Brusate.
Površina Zemlje postala je toplija nego u pećnici sa surovim talasima toplotnih udara, a, nakon toga je usledila nuklearna zima u kojoj su prosečne temperature padale za 20 stepeni Celzijusa više od 30 godina.
Mnogi od najopasnijih grabljivaca po sisare su nestali, ali je sam svet postao nezamislivo neprijateljski nastrojen prema životu uopšte.
Šta su, dakle, uradili sisari?
- Upoznajte zemlju dinosaurusa
- Ptice su današnji dinosaurusi
- Polarni dinosaurusi koji su živeli u hladnim područjima
Ostani mali
Skromna telesna veličina sisara - koju je prethodno ograničavala konkurencija i grabljivost dinosaurusa - postala je prednost za „faunu katastrofe", kako su bili poznati svi oni koji su preživeli udar asteroida.
„Ovi sisari su verovatno bili stvorovi koji su ličili na miševe ili pacove i tako su se i ponašali", kaže Brusate.
„Obično su bili prilično anonimni, ali sada, u ovom vrlom novom svetu, oni su počeli da se razmnožavaju zato što su bili toliko dobro prilagođeni tim stvarno košmarnim uslovima neposredno posle udara."
To što su bili mali moglo je da pomogne ovim životinjama da obnove svoju populaciju.
Kod savremenih životinja, „što je veća životinja, to je duži period trudnoće", kaže Ornela Bertran, postdoktorska istraživačica sisarske paleontologije na Univerzitetu u Edinburgu.
Na primer, afrički slon je trudan 22 meseca, dok trudnoća miša traje oko 20 dana.
Suočen sa apokalipsom, miš ima veće šanse da poveća broj svoje populacije.
Pored gestacije, većem telu je obično potrebno više vremena da postigne i seksualnu zrelost - još jedan razlog zašto dinosaurusi nisu preživeli, naročito oni veći.
„Trebalo im je poprilično dugo da odrastu. Nekome kao što je t-reks, trebalo je i 20 godina", kaže Brusate.
„Nije da nisu rasli brzo, već ih je bilo mnogo velikih pa im je trebalo dugo vremena da ispile iz jajeta i izrastu u odraslu jedinku."
Zavuci se pod zemlju
Drugi nagoveštaj kako su sisari preživeli posledice udara asteroida potiče od „veoma uvrnutih" telesnih oblika koji mogu da se sretnu u Paleocenu i kasnije.
Šeli je analizirala kosti gležnjeva (male, čvrste, guste kosti koje se obično dobro očuvaju) da bi videla koliko su slični bili sisari ranog Paleocena među sobom i sa sisarima koji žive danas.
„Otkrili smo da su sisari iz Paleocena stvarno čudni. Razlikuju se od savremenih sisara", kaže Šeli.
„A zajednička im je činjenica da imaju vrlo zdepastu, robusnu morfologiju."
„Ovi sisari imaju velike mišiće i generalno pozamašne kosti, a od živih životinja najsličniji su vrstama koje žive pod zemljom ili se ukopavaju", kaže Šeli.
„Dakle, hipoteza koja je nastala na osnovu ovoga je da su životinje koje su preživele izumiranje opstale zato što su mogle da kopaju i zavuku se pod zemlju, prežive period neposredno posle udara i požare, nuklearnu zimu i nakratko se primire."
Zato što su preživele životinje bile - nema načina da se to kaže drugačije - rmpalije, i njihovi potomci su nasledili njihovu robusnu telesnu građu.
„To lepo možete da vidite tokom tog perioda od 10 miliona godina u Paleocenu", kaže Šeli.
„Čak i ako se radi o životinjama koje žive na drveću, one su prilično zdepaste."
Ako su sisari zaista prešli na život pod zemljom, tako što su se ukopavali u nju ili korisili tuđa podzemna skloništa, Betran misli da je to moglo da se odražava i na njihovu pokretljivost, ili njeno odsustvo.
„Znamo da je došlo do uništenja šuma tako da sve one životinje koje su živele na drveću više nisu imale stanište", kaže ona.
„I tako, jedna od hipoteza bila bi da je manje životinja moglo da se prepušta okretnom ponašanju."
Bertran planira da istraži kosti unutrašnjeg uva sisara ovog perioda kako bi videla da li one podržavaju ideju selidbe pod zemlju posle udara asteroida.
Unutrašnje uvo je ključno za ravnotežu, tako da ako su se životinja prilagodile na skladno, okretno kretanje, to se ponekad odražava u strukturi tih delikatnih kostiju.
Međutim, ako su bili zdepasti kopači, takva agilnost im ne bi bila potrebna.
„To bi moglo da nam pruži više korisnih naznaka", kaže ona.
Ipak, ona ističe negativne strane prevelikog oslanjanja na kosti za saznavanje kako se neka životinja kretala, što joj se ukazalo dok je gledala skorašnje Komonveltske igre.
„Gledala sam kako gimnastičari postižu lude stvari i pomislila, vidi ti to - imamo isti skelet, a ja ne mogu da uradim ništa od toga", smeje se Bertran.
„Pomislila sam, to je stvarno zanimljivo, zato što ta sposobnost možda može da vam pomogne da preživite, ali na osnovu kostiju vi to ne možete da znate."
Jedi sve
Asteroid je uništio većinu živog bilja, prve karike u mnogim lancima ishrane na kopnu.
Opšti sisari koji su imali sposobnost da se prebace na bilo šta drugo prošli su bolje od onih sa probirljivijom ishranom.
„Životinje koje su preživele izumiranje opstale su praktično zato što nisu bile previše specijalizovane", kaže Šeli.
Na primer, didelfodon (mesožderski rođak torbara veličine mačke) hranio se životinjama kojih nije bilo posle masovnog izumiranja.
„Previše se specijalizovao i izgubio je nišu", kaže Šeli.
„Dok, ako ste mala životinja, vi brže možete da prilagodite ishranu i način života. To je dobar način da se preživi izumiranje."
Kao i oni koji su mogli da uopštavaju, bilo je i nekoliko specijalizovanih vrsta koje su verovatno dobro prošle, kaže Brusate.
Posebno su sreće imali semenojedi.
„Semenje je bilo banka hrane koja je bila dostupna svakoj životinji koja je već imala sposobnost da ih jede", kaže on.
„Dakle, ako ste bili kao t-reks, niste imali sreće, evolucija vas nije podarila sposobnošću da jedete semenje. Ali ptice sa kljunom i neki sisari koji su bili specijalizovani semenojedi, njima se sudbina osmehnula."
Pored toga što je održalo u životu „faunu katastrofe", semenje je pomoglo da ponovo izrastu šume i druga vegetacija kad je nuklearna zima jednom popustila.
„To semenje je preživelo u zemljištu i potom, kad je još jednom zasjalo sunce, ponovo je počelo da raste", kaže Brusate.
Ne mozgaj previše
Kako je prolazio Paleocen, ekosistemi su se oporavljali i sisari su počeli da popunjavaju rupe koje su za sobom ostavili dinosaurusi koji nisu bili ptice.
„Sisari su počeli odmah da se diversifikuju nakon što su dinosaurusi izumrli i počeli su da budu veoma raznovrsni na sve moguće načine", kaže Bertran.
Kao prvo, tela su im vrlo brzo postala veća.
Ali neko vreme, otkrio je tim iz Edinburga, veličina mozga sisara nije išla u korak sa rastom ostatka.
„Mislim da je to veoma važno, zato što smo skloni da mislimo kako je inteligencija ono što nam pomaže da opstanemo i dominiramo planetom", kaže Bertran.
„Ali na osnovu naših podataka, nije veliki mozak bio taj koji je pomogao životinjama da prežive udar asteroida."
Štaviše, u ranom Paleocenu sisari sa velikim mozgom u odnosu na veličinu njihovog tela možda su čak bili u zaostatku.
„Pitanja je zašto bi vam uopšte izrastao veliki mozak?", pita se Bertran.
„Veliki mozak je obično skup za održavanje.
„Ako imate veliki mozak, vi morate da ga hranite da biste ga održavali, a ako to ne možete zato što nema dovoljno hrane, vi ćete izumreti."
Umesto toga, biti velik i mišićav bila je poželjnija adaptacija.
Biljojed ektokonus (član periptihida, koji bi mogli da budu u srodstvu sa današnjim kopitarima) dostigao je oko 100 kilograma u roku od nekoliko stotina hiljada godina posle masovnog izumiranja.
U geološkom pogledu, to je treptaj oka.
„Suludo je da su postajali tako veliki tako brzo i da su se brzo specijalizovali", kaže Šeli.
„I, vidite, jednom kad dobijete krupnije biljoždere, dobijete i krupnije mesoždere, i oni počinju da se pojavljuju prilično brzo."
Ima mnogo drugih misterioznih sisara koji su takođe brzo narasli.
„Stvorovi kao što su teniodonti - i oni su brzo postali veliki, prilično veliki", kaže Šeli.
Ne postoje kompletirani skeleti teniodonta, ali lobanja je bila veličine muskatne tikvice i deluju kao jedna od onih vrsta koja je postala glomazna i prilagodila se za kopanje.
„Ima sićušna mesta za male okrugle oči i masivne zube spreda, koji nekako podsećaju na glodarske, ali to vam je otprilike to", kaže Šeli.
„Prava su enigma."
Ova brza menažerija sisarskog života koja je proistekla iz „faune katastrofe" predugo je ostajala zapostavljena, kaže Šeli.
„Nazivaju ih arhaičnim i primitivnim i generalizovanim - dok su zapravo samo drugačiji", kaže ona.
„Njihovi preci su preživeli drugo najveće masovno izumiranje u istoriji života. Oni nisu bili samo generalizovani moroni koji su se spoticali kroz život.
„Oni su preživljavali i razvijali se i radili su to veoma dobro."
Na mnoge načine, ovi sisari su zauzimali ekološke praznine koje su ostavili veličanstveni, hiper-specijalizovani dinosaurusi toliko dobro prilagođeni poznoj Kredi, ali toliko temeljno loše opremljeni da se izbore sa svetom pogođenim asteroidom.
„Neverovatno je pomisliti da ste imali grupu kao što su dinosaurusi, koja je bila prisutna desetinama miliona godina, koji su postigli tako veličanstvene stvari kao što je izrastanje u divove veličine aviona, i mesoždere veličine autobusa i sva ta slična stvorenja - i onda se sve samo srušilo u sekundi kad se Zemlja preko noći promenila", kaže Brusate.
„Bili su loše opremljeni za tu novu realnost i nisu mogli da se prilagode."
Arbitrarnost ovog događaja je nešto što posebno ostavlja utisak na tim iz Edinburga.
„Mi smo ovde pukim slučajem", kaže Bertran.
„Asteroid je mogao da promaši Zemlju, mogao je da udari u okean u nekoj drugoj oblasti planete i to bi činilo razliku u pogledu toga koje su vrste odabrane da prežive.
„Kad pomislim na sve to - suludo je."
Brusate se slaže.
„Mogao je da prošiša pored nas, mogao je samo da okrzne gornje slojeve atmosfere, mogao je da se dezintegriše kako se približio Zemlji.
„Mogao je da uradi bilo šta od toga, ali se pukim slučajem probio pravo do Zemlje.
Za sisare koji su živi danas, možda je i dobro što je to učinio.
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 03.01.2023)
