Rusija i Ukrajina: Hiljade Ukrajinaca skoro godinu dana se nalazi u zarobljeništvu bez veze sa svetom

U Rusiji sa u zarobljeništvu nalazi oko dve hiljade civila. Mnogi od njih se od početka rata nalaze u istražnom zatvoru ili u kazneno-popravnim zatvorima bez veze sa spoljašnjim svetom i nade da će uskoro biti oslobođeni.

Takvo postupanje sa zarobljenicima nije u skladu sa odlukama Ženevske konvencije.

Zašto Rusija uzima civile za zarobljenike i šta se sa njima događa u zatvoru prikazano je u materijalu BBC-ja na ruskom.

• Ko su ratni zarobljenici i kako se postupa prema njima
• Snimak koji navodno prikazuje ubistvo zarobljenog ruskog vojnika
• Da li se na snimku vidi pucanje u noge zarobljenih ruskih vojnika

Kako civili dospevaju u zarobljeništvo

U dvorište Natalije Kulakovske i njenog supruga Jevgenija Gurjanova 18. marta 2022. godine ušlo je rusko borbeno vozilo pešadije.

Njihova porodica živela je u Buči, u Kijevskoj oblasti.

„Gledamo, i vidimo da vozilom pokušavaju da uđu preko ograde. Moj muž je pritrčao i počeo da viče njima u susret: 'Nemojte da lomite, otvorićemo vam.' Ali oni su pokazali gestom - gubite se odavde i ipak išli pravo na ogradu", kaže Natalija.

Ruska vojska je postavila Nataliju uz ogradu i uperila oružje u nju. Jevgenija su odveli u stranu, rekli su mu nešto, pokazujući na Nataliju, nakon čega je njen muž počeo „puno da priča".

„Koliko sam razumela, pretili su mu, ako ćuti, ne kaže nešto, onda će meni nešto učiniti", priseća se Kulakovskaja.

Posle toga, Natalija je odvedena, a ruska vojska je sa Jevgenijem otišla da pretrese njihovu kuću. Natalija kaže da su joj tada Rusi rekli da se „prodala Amerikancima za hranu, da su u Ukrajini na Dan pobede tukli starce i kako je bilo dobro živeti u SSSR-u".

Kada se Natalija usprotivila, jedan od vojnika joj je rekao da joj je bolje da uči istoriju.

Posle nekog vremena, Nataliju su ponovo doveli u svoju kuću.

Njen muž je klečao a oružje je bilo upereno u njega, a ruska vojska je iz njihove kuće iznosila opremu i stvari. Jedan od vojnika je rekao Nataliji: „Oprostite se."

„Mi smo zanemeli. Kleknula sam, zagrlila ga, bio je hladan", kaže ona.

„Niko u tom trenutku nije mogao ništa da kaže. Kao da se to događalo nekom drugom. Zagrlila sam ga, dodirnula, i rekli su nam: 'To je to.'"

To da je njen muž živ, Natalija je saznala tek u avgustu.

Ona je posredstvom ruskih i ukrajinskih aktivista za ljudska prava uspela da dobije odgovor od ruskih vlasti da je Jevgenij u ruskom zarobljeništvu u statusu „pritvoren zbog suprotstavljanja specijalnoj vojnoj operaciji", ali nisu rekli gde tačno.

Drugi ukrajinski zatvorenici koji su se vratili u Ukrajinu rekli su da bi Jevgenij mogao biti zadržan u pritvoru-2 u Brjanskoj oblasti.

Međutim, u samom istražnom zatvoru su rekli da „ne drže poseban kontingent" (odgovor Federalne kazneno-popravne službe koji je dostupan redakciji).

Natalija veruje da se zajedno sa njenim mužem, u istražnom zatvoru u Brjansku, nalazi suprug njene sestre Sergej Ljubič, koji je takođe zarobljen.

Porodica Ljubič je živela u Gostomelu odmah pored vojnog aerodroma, a kada je počelo bombardovanje, preselili su se kod Natalijine porodice u Buču.

U Gostomelu na početku rata mnogi nisu imali struju, gas i vodu, a Sergej je 7. marta vozio vodu za svoje prijatelje.

Šta se sa njim dogodilo, rođaci su saznali tek nakon povlačenja ruskih trupa u aprilu, kada su počeli da se kreću po Kijevskoj oblasti u potrazi za rođacima.

Očevici su rekli Nataliji i njenoj sestri da su ruski vojnici zaustavili Sergejev automobil, stavili mu vreću na glavu i odveli ga u vojnu jedinicu na tom istom aerodromu.

Kada je ruska vojska bila prinuđena da se povuče iz Kijeva, povela je sa sobom zarobljenike.

Zašto su muškarce zarobili, Natalija ne zna. Ona pretpostavlja da se ruskoj vojsci moža nisu dopale zelene vreće za spavanje koje su oni pronašli u podrumu njihove kuće.

„Oni [ruska vojska] su definisali da zelena boja ima veze sa teritorijalnom odbranom. Ako je boja zelena znači u pitanju je nešto vojno", priča Natalija.

Ona se takođe priseća da su vojnici tražili od njenog muža da pokaže dlanove.

„On 20 godina radi kao mehaničar, i praktično mu ruke nikada nisu bile čiste, radi sa dizel gorivom. I kada su muškarcima proveravali ruke, a one su im bile crne, znači da su radili sa barutom."

A što se tiče muža njene sestre, Sergeja, on se možda nije dopao ruskim vojnicima zbog njegove telesne građe, priča Natalija: „[odveden je] možda zato što je krupan čovek, tako visok sa širokim ramenima."

• Zašto toliko Rusa žmuri pred ratom u Ukrajini
• Putinova sudbina je vezana za ishod rata u Ukrajini
• UN pozvale Rusiju da odmah povuče vojsku, u Ukrajinu stigli prvi Leopard tenkovi

Iz istog razloga u martu su Rusi zarobili Nikitu Škrjabin, studenta Univerziteta u Harkovu.

„Došli su ruski vojnici, postrojili sve studente, pogledali ih: neko ko je visok i atletski građen, verovatno, može da uzme oružje u ruke, hajde tebe ćemo da odvedemo", opisuje logiku zarobljavanja ljudi Leonid Solovjov, Škrjabinov ruski advokat.

On od leta ne može da dobije pristup svom klijentu: rusko Ministarstvo odbrane ne otkriva gde se tačno nalaze zatvorenici. Solovjov samo pretpostavlja da se Škrjabin nalazi u Rostovskoj oblasti ali ruske vlasti ne dozvoljavaju da stupi u kontakt sa njim.

'Diverzantska grupa pod maskom dece': Kako ih odvode sa okupiranih teritorija

Supruga Marije Volkove iz Hersona odveli su službenici Federalne službe bezbednosti sa administrative granici sa aneksiranim Krimom 21. aprila.

Oni su se spremali da napuste Ukrajinu i odu za Gruziju, preko teritorije Rusije autobusom na zakazivanje.

Na kontrolnom punktu u Armjansku, Marijinog muža Ivana Kozlova odveli su graničari na ispitivanje.

Marija ga je čekala, međutim, nakon nekoliko sati rekli su joj: „Samo vi putujte, muž će da vas stigne".

Tada ga je ona videla poslednji put.

Marija je sa stvarima i dvoje dece od jedne godine i pet godina, još tokom noći došla do Gruzije.

Na granici sa Abhazijom, koja se otcepila od Gruzije, zadržali su je ruski graničari.

„Počeli su da nas šetaju od kancelarije do kancelarije, da nas ispituju. Proveli smo tamo dan i po, spavali smo u policiji", priča ona.

Zaposleni su se detaljno raspitivali o Marijinoj biografiji, i biografiji njenog muža, oduzeli su im sve uređaje i dečija dokumenta, a ona jednostavno nije mogla da izbegne ispitivanja.

„Sumnjali su da se ovde radi o diverzantskoj grupi pod maskom dece. I da želimo da organizujemo sabotažu", pretpostavlja ona.

Marijin muž Ivan radi u oblasti IT-ja i nikakve veze sa ratom nije imao.

Ipak, nedelju i po dana pošto je porodica napustila okupirani Herson, Marija je saznala od poznanika da su njihov stan pretresli i odneli hard disk.

Samo nekoliko meseci kasnije Marija je saznala da joj se muž nalazi u istražnom zatvoru u Simferopolju (administrativnom centru Krima koji je Rusija anektirala).

Borci oružanih formacija samoproglašene Donjecke Narodne Republike 10. aprila su ciljano došli po muža Dijane Hocevič iz Mariupolja.

„Samo su došli i odveli ga. Rekli su samo da se razjasne i pustiće ga", kaže ona.

Dijanin muž Sergej je bivši vojnik, ali je poslednjih godina radio je u fabrici.

Hocevičeva kaže da poznaje radnicu lokalne socijalne službe koja je „otkucala" Sergeja.

„Ima samo jedna žena iz sela koja izdaje potvrde, i nema ih više, njeni sinovi služe u DNR-u. I upravo je njen sin došao [po Sergeja]", kaže Dijana.

Njen muž je od tada bio u zatvorskom kompleksu u blizini Donjecka.

'Uhapšen zbog suprotstavljanja specijalnoj vojnoj operaciji'

Prema podacima Ukrajinskog centra za građanske slobode (CGS), u Rusiji i na okupiranim teritorijama nalazi se oko 2.000 ukrajinskih civila u zarobljeništvu.

Sam centar po prezimenima zna za oko 800 civilnih zatvorenika.

Zaštitnike za ljudska prava najčešće o hapšenjima obaveštava rodbina koja započinje potragu.

O pritvaranju osobe najčešće zaštitnike za ljudska prava obaveštavaju rođaci, koji započinju potragu.

Pogledajte i ovaj video:

Ali ponekad se sazna za one koji su zarobljeni od očevidaca samog hapšenja ili od drugih Ukrajinaca koji se vraćaju iz zarobljeništva i pričaju sa kim su bili u ćelijama.

Pritom Rusija zarobljenike ne deli na civile i ratne zarobljenike: i jedne i druge ruske vlasti smatraju „zarobljenicima zbog suprotstavljanju Specijalnoj vojnoj operaciji", kažu Mihail Sava, službenik Centralne službe državne bezbednosti i advokat Leonid Solovjov.

„Ministarstvo odbrane ima samo jedan jasan stav da nema rata, pa samim tim nema ni ratnih zarobljenika, odnosno, to su samo pritvorena lica", kaže advokat.

Štaviše, Rusija uhapšene Ukrajince čak i ne smatra zarobljenicima, kaže Solovjov.

„Ne zovu ih zarobljenicima jer nema rata. Samo se primenjuju mere. A šta je to je nepotrebno pitanje u sadašnjoj situaciji."

Istovremeno, u svojim zvaničnim odgovorima na upite, Ministarstvo odbrane piše da se „zatvorenici drže u skladu sa zahtevima Ženevske konvencije o ratnim zarobljenicima" (dokument je na raspolaganju BBC-ju).

To što Rusija ukrajinske civile naziva pritvorenicima, a ne zarobljenicima, daje joj pravo da ih zadrži do kraja rata, što je zapravo kršenje Ženevske konvencije, kaže ukrajinski zaštitnik za ljudska prava Mihail Sava.

„Da, država okupator može da zadrži civila ako ga sumnjiči za nešto. Ali čim nestanu razlozi koji su doveli do pritvaranja, ovu osobu treba odmah pustiti bez čekanja razmena. On nije ratni zarobljenik. A Rusija ih ne oslobađa", kaže on.

Prema rečima Save, oko polovina civila zarobljenika bila je uhapšena u Kijevskoj, Černigovskoj, Sumskoj i Harkovskoj oblasti Ukrajine.

Međutim, te teritorije se više ne nalaze pod ruskom okupacijom, i samim tim više ne sme biti osnova za zadržavanje zarobljenika sa tih područja.

Civili formalno ne podležu razmeni ratnih zarobljenika.

Istovremeno, Rusija je spremna za razmenu civilnih zarobljenika za vojne, ali Ukrajina odbija da to radi.

Takva razmena Rusiji veoma odgovara, smatra Sava, međutim, predstavlja veliku opasnost za civilno stanovništvo Ukrajine.

Ruska vojska može da zarobi na stotine običnih Ukrajinaca kako bi zatim njih menjala za svoje vojnike.

Zato civile ne treba razmenjivati, njih jednostavno treba pustiti, priča Mihail Sava.

Ima slučajeva kada Rusija jednostavno pusti nekoliko civila tokom vojne razmene. Ali u isto vreme, ne postoji nikakav sistem po kome bi civili mogli da se predaju tokom razmene, kaže on.

'Nisu kod nas':Šta se događa sa onima koji dospeju na teritoriju Rusije?

Sudbina zarobljenih ukrajinskih civila zavisi od toga na kojoj su teritoriji zarobljeni.

Oni koji su uhapšeni na teritorijama samoproglašenih republika DNR i LRN, najverovatnije ostaju u zatvorima nepriznatih republika.

Ali sa teritorija koje su okupirane posle 24. februara 2022, ljude najčešće odvode u istražne zatvore i zatvorske komplekse na teritoriji Rusije.

Glavni problem sa kojim se suočavaju zaštitnici za ljudska prava i advokati je to što ruske vlasti vrlo retko otkrivaju gde se tačno određena osoba nalazi i ne daju nikakav kontakt sa njom.

Rusko Ministarstvo odbrane u odgovorima rođacima zatvorenika (dostupno je BBC-ju) navodi da je moguće kontaktirati zatvorenike preko Međunarodnog crvenog krsta, ali u stvarnosti pisma do adresata stižu veoma retko.

• Kako rat u Ukrajini stvara porodične raskole u Rusiji
• Učitelji koji nisu po meri Rusije: Kako žive pedagozi u emigraciji
• Skrivanje od Putinove mobilizacije u ledenim šumama ruske divljine

Roman Kiselev, ruski zaštitnik za ljudska prava koji pomaže Ukrajincima da traže rođake, kaže da su ukrajinski zarobljenici uklonjeni iz sistema Federalne kazneno-popravne službe i, shodno tome, lišeni su čak i prava koja imaju obični zatvorenici.

„Advokati koji se bave zaštitom ljudskih prava pokušali su da dobiju pristup svojim klijentima, i rečeno im je: 'Nisu oni kod nas.'

„Kako mi razumemo, zarobljenici se nalaze u evidenciji vojne policije. To je odvojeni specijalni blok za zatvorenike, da ih niko ne vidi i ne čuje", priča Kiselev.

Prema njegovim rečima, zatvorenici mogu biti lišeni propisanih šetnji, dobijanja paketa, odlasku u zatvorsku prodavnicu i zatvorskog slobodnog vremena.

„To je suštinski problem. Obični zatvorenici i oni pod istragom mogu barem da čitaju. Imaju biblioteku, možete nešto da im pošaljete, pisma dolaze. A ovi ljudi ne dobijaju ni pisma, ni knjige, baš ništa", kaže zaštitnik za ljudska prava.

Ukrajinske zarobljenike takođe periodično prevoze iz jedne Federalne kazneno-popravne ustanove u drugu.

Sa kojim ciljem nije jasno.

Dakle, Marija Volkova je saznala, da se nakon privođenja na granici sa Krimom njen muž Ivan nalazio u istražnom zatvoru broj jedan u Simferopolju.

Njena majka je nekoliko meseci provela u tom gradu pokušavajući da stupi u kontakt sa zetom.

„Otišla je tamo i tražila da ga vidi, ili da ga predaju, ili makar pismo da mu da. Ništa nije moguće, pod različitim izgovorima čak i najbližim rođacima čak i ako imaju sva potrebna dokumenta", priča Marija.

„Napisala sam obično pismo rukom, poslala ga poštom, a sam Bog zna da li su mu dali ili nisu."

Prvobitno su njenoj majci iz istražnog zatvora govorili da je Ivan sigurno tamo ali da je u karantinu, priča Marija.

Zatim su zaposleni u istražnom zatvoru uopšte prestali da daju bilo kakve informacije o njemu.

U oktobru mesecu, pola godine nakon što je zarobljen, Marija je od ruskih vlasti dobila odgovor da je Ivan iz jednog istražnog zatvora u Simferopolju prebačen u drugi.

Natalija Kulakovska iz Buče u avgustu je od svog muža Jevgenija dobila poruku: „Živ sam. Zdrav sam. Sve je uredu."

Na poruci nije bilo datuma.

Natalija pretpostavlja da je njen muž tu poruku napisao još na početku njegovog zadržavanja, pošto svo vreme dok je bio u zarobljeništvu nije bilo nikakve veze sa njim.

Šta se dešava sa zarobljenicima u samoproglašenoj DNR?

Ako je osoba bila zadržana na teritoriji samoproglašenih republika LNR i DNR, onda ona ostaje pod kontrolom ovih „republika", kaže Roman Kiselev.

„U DNR postoje posebna zakonska pravila za zatvorenike koja dozvoljavaju zadržavanje osobe do 30 dana ali u stvarnosti ljudi se drže mnogo duže", kaže zaštitnik za ljudska prava.

Nakon toga, protiv osobe se može pokrenuti krivični postupak i može se odrediti status zatvorenika, koji je utvrđen zakonodavstvom samoproglašene republike.

Problem sa zakonima u DNR je taj što se mnogi od njih ne objavljuju i ne postoji način da se sa njima upoznaju stranci.

„Postoji uredba Državnog komiteta za odbranu DNR, ona predviđa status zatvorenika. Ali zakon nije objavljen. Ne znamo šta je u tom zakonu.

„Razumemo samo da postoji pravni status zatvorenika, nekim ljudima prema njemu dodele i 10 godina", kaže Kiselev.

Ne postoje detalji o tome šta znači taj status, kako ga ukloniti i kako uložiti žalbu na njega.

Istovremeno, vlasti samoproglašene DNR dele informacije sa rođacima o tome gde su zatvorenici i čak daju mogućnost prepiske.

S druge strane, o situaciji sa zarobljenicima u samoproglašenoj LNR zaštitnici za ljudska prava ne znaju ništa.

• „Priča se ne završava sa Putinom”: Kako žive Rusi koji su od rata pobegli u Kazahstan
• „Došli smo da ostanemo": Zašto ruski IT stručnjaci otvaraju firme u Srbiji
• Preti li Rusiji odliv mozgova - hiljade beže u inostranstvo

Suprug Dijane Hocevič, Sergej iz Mariupolja, nalazi se u zatvorskom kompleksu u blizini Donjecka i od jula meseca od njega stižu retka pisma.

„O uslovima, razumete, neće ništa da piše, ali je napisao da je živ i zdrav. Što se tiče ishrane i bolesti, ne znam, ne piše mnogo", kaže ona.

Prema njenim informacijama, mužu su dozvoljene šetnje i tuširanje jednom nedeljno.

Nakon hapšenja, protiv njenog muža pokrenuti su krivični postupci za krivična dela po tri člana krivičnog zakona DNR - o planiranju i vođenju agresivnog rata, terorizmu i nasilnom preuzimanju vlasti.

Međutim, nekoliko meseci kasnije, krivične prijave su odbačene i Sergej je prebačen iz istražnog zatvora u kazneno-popravni zatvor.

'Gde je lakše ne poštovati zakon, tamo se zakon i ne poštuje'

Zaštitnik za ljudska prava Kiselev kaže da u oba slučaja, i za zarobljenike koji su u Rusiji, i za one koji su u samoproglašenoj DNR postoje pravne poteškoće.

Zatvorenici koji se drže na teritoriji Rusije formalno imaju status „pritvorenih zbog pružanja otpora SVO", ali nijedan ruski zakon ne predviđa takav status.

„Svi državni organi pokušavaju na razne načine da izbegnu pitanje da li ovaj status odgovara zakonu. I Generalno tužilaštvo, i vojno tužilaštvo i poverenici za ljudska prava - svi oni na različite načine pokušavaju da ne objasne šta je to", kaže Kiselev.

Zarobljeni Ukrajinci mogu biti zadržani u pritvoru na osnovu odluke suda i nema vremenskih ograničenja, potvrđuje advokat Leonid Solovjov.

„Ova bezvremenost je apsolutna", kaže on.

„Ovde deluje vanzakonski režim. Logika je da tamo gde je lakše ne poštovati zakon, tamo se zakon neće poštovati."

Sa zatvorenicima u DNR nastaje još jedan pravni sukob: po logici ruskog zakona, ovo više nije samoproglašena republika, već region Rusije, stoga tamošnji zakoni moraju biti ruski.

Ipak, tamo u mnogo čemu i dalje funkcionišu stari zakoni, kaže Roman Kiselev.

„Status zatvorenika u DNR u stvari nije u skladu sa garancijama Rusije.

„Ruski ustav kaže crno na belo, kako se dozvoljavaju ograničenja osnovnih ljudskih prava - treba ih obezbediti federalnim zakonima. A nema nikakvog federalnog zakona. Postoji samo neki regionalni zakon koji još nije ni objavljen", objašnjava zaštitnik za ljudska prava.

Ali nijedan od dva statusa, niti status „pritvoren zbog pružanja otpora SVO", niti status „zarobljenog" u DNR nisu u skladu sa ruskim ustavom ili međunarodnim standardima.

Na primer, četvrta Ženevska konvencija zahteva da se sprovodi razlika između civilnog stanovništva i boraca, što se ne dešava u slučaju zarobljavanja.

Takođe u skladu sa Konvencijom zarobljenici imaju prava na prepisku i da se obrate sudu, što se takođe ne poštuje.

„Trenutni kadrovski sastav ruskog režima je toliko slab, toliko neprofesionalan da greši [sa formulacijama] bukvalno na svakom koraku.

„I u ovom slučaju, ono što svakodnevno rade sa civilima Ukrajincima svakog dana i svakog trenutka, oni bezobrazno podmeću kršeći međunarodna humanitarna prava", kaže ukrajinski zaštitnik za ljudska prava Mihail Sava.

Pogledajte i ovaj video:

'Ciljano su dolazili u kuće': Ko je bio zanimljiv ruskoj vojsci

Bila su dva talasa masovnog pritvaranja ukrajinskih civila: u periodu marta i aprila, kada se ruska vojska nalazila u centralnim regionima Ukrajine, a zatim u avgustu i septembru pre „referenduma" u Donjeckoj, Luganskoj, Hersonskoj i Zaporoškoj oblasti.

Tada su okupacione vlasti formirale izborne komisije i želele su da za taj posao privuku lokalne zamenike, novinare, nastavnike, kaže zaštitnik za ljudska prava Sava.

Oni koji su odbili da učestvuju u okupacionim događajima bili su pritvoreni.

Ppema podacima ukrajinskog Centra za građanske slobode više od polovine ukrajinskih zarobljenika bilo je privedeno u svojim kućama.

Odnosno to su ljudi kod kojih su Rusi ciljano dolazili.

„Okupatori su došli do spiskova učesnika antiterorističke operacije, do spiskova zaposlenih u policiji, poslanika lokalnih organa vlasti. Kod tih ljudi su dolazili", kaže Sava.

Takođe se i dešavalo da su lokalne stanovnike ruskoj vojsci predavale njihove komšije ili poznanici.

Pažnju okupacionih vlasti odmah su privukli i ljudi koji su bili poznati u svojim lokalnim zajednicama, poslanici i učitelji.

Tako je predsednik okružnog veća Melitopolja Sergej Prijma proveo mesec i po dana u zarobljeništvu.

U njegovu kuću su 13. marta došli sa nalogom za pretres, priča njegov sin Vlad.

„Ocu je rečeno da spakuje stvari i pođe sa njima. Mama je pitala: 'Kuda ga vodite?', odgovorili su joj: 'Ne brinite se, želimo da porazgovaramo i uskoro ćemo ga pustiti.' Mog oca su izveli sa vrećom na glavi i lisicama, stavili u auto i odvezli u zgradu vojnog odseka", priča on.

Nakon toga, supruga Sergeja Prijme je svakodnevno odlazila u vojnu policiju, vojni odsek, u policiju i okupacionu upravu da sazna gde je njen muž i šta mu se dešava.

Mesec i po dana Prijmina porodica nije dobila nikakav odgovor. Zatim je krajem aprila Prijma uveče doveden kući i tri dana im je zabranjeno da govore o tome da su ga oslobodili.

Prema rečima Vlada Prijme, njegov otac je priveden kako bi potpisao ostavku i dokumenta o primopredaji dužnosti.

On je odbio. Vlad Prijma kaže da je njegov otac držan u podrumu.

Pogledajte i ovaj video:

„Prvu nedelju je moj otac sedeo na stolici u zgradi vojnog komesarijata, ruke i noge su mu bile vezane vezicama, na glavi mu je bila vreća, dobijao je čašu vode dnevno.

„Sedmog dana prebačen je u jednu prostoriju u podrumu vojnog komesarijata, u prostoriji je bio samo sto na kome je spavao njegov otac. Hranu je dobijao jednom dnevno ili mu uopšte nisu davali da jede nekoliko dana", kaže on.

Prema Prijminim rečima, ruska vojska je mučila njegovog oca elektrošokovima i tukla ga tokom ispitivanja.

„Davali su mu da čitam novine Krasnaja zvezda, u kojima je pisalo da su Kijev zauzele ruske trupe, Harkov je opkoljen, Oružane snage Ukrajine su poražene, Zelenski je pobegao u Poljsku, pa je njegov otac nakon puštanja na slobodu imao pogrešnu predstavu o situacija", kaže Vlad.

Natalija iz Buče priča da su se već nakon okupacije među meštanima pročule glasine da ruska vojska ima spiskove po kojima je privodila ljude.

Ali, šta su te liste i kako su formirane, ona ne zna.

Prema njenim sećanjima, ruska vojska je odvodila mnoge muškarce - i stare i mlade.

Jednog od meštana, prema njenim rečima, pustili su skoro odmah, ali je imao 70 godina. A zarobljeni rođak Natalije, Vlad Ljubič, imao je 20 godina.

Natalija kaže da je nakon što je priveden imao napad panike, iskočio je iz automobila ruske vojske, a oni su ga upucali.

Takođe je videla kako su zarobljene muškarce u civilnoj odeći stavljali na rusku vojnu tehniku, očigledno da bi se sakrili od granatiranja.

'Pritisak za oslobađanje'

Gotovo godinu dana nakon početka rata na teritoriji Rusije i okupiranim teritorijama drži se nekoliko hiljada Ukrajinaca, koji nisu bili vojnici ali su dospeli u zarobljeništvo.

U većini slučajeva ne postoji veze sa njima.

U decembru je Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) izvestio da je posetio „određeni broj ratnih zarobljenika" i predao njihove napisane poruke rođacima.

Međutim, u izveštaju Crvenog krsta ne piše koliko su zatvorenika posetili i gde. Crveni krst nije odgovorio na zahtev ruske službe BBC o statistici poseta zatvorenika.

Po kom principu ruske vlasti daju pristup do nekih zatvorenika, zaštitnici za ljudska prava ne znaju, ali kažu da su takvi slučajevi izuzetno retki.

„Sreo sam se sa predstavnicima Crvenog krsta, kažu: 'Vidite, već nam je jako teško da radimo u Rusiji. Ako sada preduzmemo neka aktivna dejstva, ove male mogućnosti koje imamo biće ukinute.'

„Razumem ih, ali je neophodno da ispunjavamo svoje funkcije", kaže Mihail Sava.

Da bi se oblikovao bilo kakav sistem za vraćanje civilnih zatvorenika, MKCK mora, u skladu sa Ženevskim konvencijama, da inicira imenovanje takozvanih sila zaštitnica (neutralnih država).

To su zemlje koje ne učestvuju u ratu ali prate garancije poštovanja prava civilnog stanovništva.

MKCK još nije pokrenuo takvo imenovanje, kaže Mihail Sava.

„Situacija je, po mojoj proceni, veoma loša, jer ni ti mehanizmi međunarodnog humanitarnog prava koji postoje nisu dovoljni, ali se ni oni ne sprovode. A rat je veoma surov, veoma krvav", kaže on.

• Beg ruskog pacifiste iz jedinice pre nego što je poslat u Ukrajinu
• „Lični problem roditelja”: Ukrajinska deca odvojena od porodica ostaju u kampu u Rusiji
• Ublažena zatvorska kazna ruskom vojniku osuđenom za ratne zločine u Ukrajini

Istovremeno, Sava smatra da postoje načini da se izvrši pritisak na Rusiju i da se zahteva oslobađanje ukrajinskih državljana.

On kao primer navodi situaciju kada je tokom prvih meseci rata u moskovskom centru za migrante u Saharovu držano preko sto Ukrajinaca.

Rusija je htela da ih deportuje pod izgovorom raznih administrativnih prekršaja, ali su svi granični prelazi zatvoreni zbog izbijanja rata.

Ali zaštitnici za ljudska prava i strani političari od početka rata tražili su da Rusija oslobodi ove ljude.

Nakon toga su iz Saharova pušteni skoro svi, osim deset osoba osumnjičenih za ekstremizam, kaže Sava.

I u ovom slučaju, kako je on rekao, zaštitnici za ljudska prava, sprovode „međunarodnu kampanju u različitim oblicima" i pokušavaju da pojačaju pritisak na Rusiju.

„Da kažemo to ovako, kada se ruske vlasti nađu u teškoj situaciji sa tačke gledišta reputacionih gubitaka, prinuđene su da nešto preduzmu", zaključuje Mihail Sava.

„Koliko god da mi je tužno da to priznam ali mi zavisimo od Rusije", kaže Natalija iz Buče.

„Mi sami ne možemo da uzmemo vile, da odemo u taj istražni zatvor da oslobodimo svoje voljene. Naravno da bismo želeli da to može da se uradi", uzdiše ona.

Pogledajte i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.02.2023)