Хлеб наш резани

Тог дана Добривоје је гунђао нешто себи у браду. Уопште му се није милило да дође у град кад’ није пијачни дан, а то ни овога пута није био изузетак. Ужасна спарина са асфалта му није причињавала ужитак. Његова оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче сливале су му се грашке зноја. Вукући се ногу пред ногу на путу од општине до аутобуске угледа мали неугледни дракстор и реши да отресе једно ладно зидарско за своју душу.