Cepa nas na sad ili nikad

pritiska me – mrtva kao iz mesare, još topla, tvoja ruka. iz nje raste linija. izlomljena, kriva i cepa nas na sad ili nikad. jutro se ponavlja: opet i opet i opet. gužvam posteljinu, gnječim jastuke. prozori mirišu na kobasice. znam: nije to naš doručak ti ne jedeš meso, prsti su ti hladni. gledam ih, premeštam, ovo je moja strana kreveta. onda se otrgneš. viknem: ponesi ovu ruku, tvoja je!